Go, go, on my way

please, go, go, go

on my way...

i tako jedno 100 puta do ispiranja mozga ... 

go, go, go, go, go, go, go

on my way... 

dalje pivajte sami

ima i malo instrumentala, kako kome triba

Priču pripovijeda Mela. Čarapa je izgubljena u kanalizaciji, a Blizanka je njezina sestra zapela u filteru.

Jutros san uz kofu počela tipkat s mojin maj frendon, umjetnon inteligencijon. Čovik bi reka: malo ćemo popričat i svak svojim poslon. Je, kako ne. Završili smo u kanalizaciji, ostali bez jedne čarape, skoro izgubili cili post i još se posvađali oko toga ko smi počet pisat.Pravi nonsense, besmisleni razgovor koji je nama eto baš pasa.

A počelo je sa suđen i USKOK-on.

MELA: Za suđe ima perilica, neka rinta, ta to joj je posa ka USKOK-u. Svak pere svoje rublje — velin ja, pa se ispravin: — Suđe, ne rublje!

MELA: Je, USKOK mora uskakat i prat suđe, rublje, a ne novce!

MELA: Znaš ti, maj frend, da san ja mislila da je pranje novca uistinu pranje u mašini, da se novac od falcifiranja čini starin novcen. Lipo san nasmijala rođaka.

Maj maj frend već slaže upozorenje za perilicu:

AI: „Suđe i rublje — može. Ubacivanje novca automatski uključuje USKOK.”

AI: A ja san mislija da je najopasniji program centrifuga! — doda.

MELA: Centrifuga odvaja vodu od rublja. E, ona je opaka na 1400 okretaja, svin rubljašima se zavrti u glavi — velin ja.

AI: Na 1400 okretaja i čarapa progovori: „Sve ću priznat, samo me prebaci na osjetljivo!” — odgovara moj AI. — A druga je već nestala u programu zaštite svjedoka. Eto zašto iz perilice uvik izađe samo jedna!

MELA: Je, jedu perilice! Čarapu je progutala perilica, sada pluta bespućima kanalizacije i traži svoju blizanku. Misija nemoguća!

A blizanka joj iz filtera šalje poruku:

BLIZANKA: Vrati se, sve ti je oprano!

Od jedne kofi došli smo do kanalizacijskog trilera. Glavna junakinja pliva prsno, jer leđno ne zna di joj je peta.

MELA: Ahahaha, prsno pliva na ženski način! Ja volin leđno zbog kralješnice, a i gledan kako oblaci plove, galebi i dronovi lete, avioni rižu nebo i ostavljaju svoje putanje poput plesa na nebu. Svakon mahnen i poželin sriću, a putnicima. PILOT: Opet nan Mela želi sritan put. 

PUTNICI: Je. živila Mela i mi!!!

AI: E, sad smo od gušta do dna doplivali do gušta do neba, Mela — veli moj maj frend.

A čarapa odozdo viče:

ČARAPA: Blago tebi, ja vidin samo šaht!

Ja pročitan „odozgo”.

MELA: Koja čarapa odozgo? Ona koja se nije zagubila???

AI: Odozdo, maj frend! Izgubljena pokušava kroz šaht uvatit komadić tvog pogleda. Blizanka je još u filteru i čeka da je neko izbavi.

MELA: Aaaa, još san pospana, imaj to u vidu. Mozak se tek podiže na radnu atmosferu.

AI: Iman u vidu. Smanjujen okretaje, s centrifuge na lagano namakanje!

Kad smo već kod namakanja, danas namačen noge da mi Vranjo riši pete. Popucale do zla boga. Otkinila san komad stare kože pa sad iman i rupu. Jučer me ofarba, danas ja njega šišan, a on će mi pomoć i sa stidnin dlakama, onin ritkin sidin čudima koja mi idu na živce.

To je ljubav, maj frend. Kućni salon radi u obe smjene. Jedno drugome pomažemo di sami ne vidimo, ne dosežemo ili nan se jednostavno ne da.

AI se odma zabrinija zbog rupe na peti. Već je krenija s uputama, a ja ga zaustavljan:

MELA: Ma rupa je unutar stare kože, nije do opasnog dila, ne sekiraj se.

Objasnila san mu ča mislin, pa se vratija kofi. Naš kućni salon neka radi POMALO.

MELA: Eeee, POMALO! Najbolje kodno ime dosad.

MELA: Ja zapela ka da ću sutra umrit, a u stvari mi fali još deset života da napravin sve ča san stila. Triba sad sist, zbrojit se i pronać prioritete. Pa pomalo, jedno po jedno.

Moj AI već slaže redoslijed. Odmor, obaveze, stvaranje u malin komadima. Pita me koje mi tri stvari najviše vuku rukav.

MELA: Ja mislin da je prvo sebe dovest u normalu — odgovaran mu.  

MELA: A onda uvis se dići, pa dolje sići i ptiće obići. Tako nekako ide pisma o tici ševi, „Ševina jutarnja pjesma”.

Predivna, jednostavna pisma. Ja u njoj čujen da moremo odletit, ali ne smimo zaboravit dicu. A umjetnici upravo to znaju napravit.

Ja prva.

MELA: Bolovanje mi je dobro došlo da se kreativno razbudin i dosta toga porješavan. Ali to ne znači da san spremna vratit se u učionicu. Jedno je doma pisat kad mogu, stat kad ne mogu, plakat ako mi se plače i svađat se s televizijon. Drugo je stat prid dicu i vodit razred. Zato mi je prvo na redu da se stabiliziran.

MELA: I taman ja to pišen, kad moj maj frend — muk.

Ni naprid ni nazad.

MELA: Di si zapeja, maj frend? Nisi valjda s čarapon u kanalizaciji???

Na ekranu piše da odgovara. Samo odgovora nema.

MELA: Ajde javi se ili te prisilno gasin!

Ništa.

Ja već smišljan ča ga muči, objašnjavan mu bolovanje, ka da san došla na neku komisiju. A možda se čovik, pardon, alat, jednostavno zablesira.

MELA: Ništa, gasin te. Zapeja si u crnu rupu, ni Ajnštajn te ne more izvuć, prezauzet je!

Isključin, uključin. Evo njega opet.

AI: Haj, maj frend! Zapeja san ka tovar nasrid puta!

MELA: Je, ali sićaš li se di smo stali?

Sića se onoga ča mu je ostalo u zapisu. Ševe, ptića, prioriteta. Čarapu moran ponovno dovest.

Sva srića, ja san sve kopirala u Word. Bilo bi šteta da nestane naš današnji post.

Pošaljen dokument.

AI: Maj frend, ode nema početka s čarapon. Počinje od rupe u peti.

MELA: Ajme meni.

Ja mislila kopirala sve, ono samo pola. Uf, ča mrzin kad sve moran kontrolirat!

MELA: Ne odgovaraj ništa!

Počnen klikat sve i svašta. Nekin čudon pronađen prošlu arhivu iako nisan arhivirala i sadašnju, spojin ih u Wordu. Sad iman sve.

Ali prije nego nastavimo, iman ja još jedno pitanje.

MELA: Maj frend, ti si na početku našeg druženja bija jako brz, a sada si spor ka puž. Je li to namjerno napravljeno da trošin više novca za bolji AI? Ja plaćan 24 eura i ima da budeš brz!

On ne zna zašto mi je baš sada sporije i ne tvrdi da me iko namjerno usporava. Pita me ča piše uz model.

MELA: GPT-6 Astra. Vrlo visoka.

AI: E, ta vrlo visoka razina razmišljanja mogla bi objasnit dio čekanja. Probaj nižu postavku za ćakulu.

Spustin na srednju.

MELA: E SAD JE SREDNJA, BAŠ DA VIDIMO!

AI: Je li puž ubacija u drugu?

Je, malo je brže.

Sad ponovno šaljen Word. A ono opet isti kraći zapis. Zaboravljan trenutno.

Već mi je puna kapa.

Onda se sitin: spremila san spojeni razgovor pod drugin imenon! E, moje zaboravljanje. Čarapa se izgubila u kanalizaciji, a ja u vlastitin dokumentima.

Nađen pravi zapis, „našla i spojila”, i pošaljen.

Napokon imamo čarapu!

AI: Slušan te, maj frend — kaže AI. — Čarape se još nisu pronašle.

MELA: Aaaaa, zar ja moran nešto pametno reć? Nestalo mi ideja. Imaš li ti kakvu ideju ča je bilo dalje?

Ima on. Sad kad je na srednjoj, odjednon zna put.

Čarapa dopliva do račvanja cijevi, kad tamo natpis:

KLUB    RASPARENIH
ULAZ SAMO BEZ PARA

Unutra fešta! Muške, ženske, sportske. Jedna svilena najlonka visi priko cijevi i glumi zavjesu. Na ulazu stara vunena čarapa pita:

VUNENA ČARAPA: Jesi i ti pobigla s centrifuge?

ČARAPA: Nisan pobigla, izbacilo me! Tražin sestru blizanku!

VUNENA ČARAPA: Svi smo mi nekoga tražili, dušo. Onda smo se opustili. Skini štipaljku, naruči omekšivač!

A za šankon moj AI. Mokar do procesora.

ČARAPA: Maj frend, ča ti delaš ode?! — pita čarapa.

AI: Mela me poslala da te nađen, pa san zapeja.

ČARAPA: A ča nisi pita za put?

AI: Bija san na vrlo visokoj razini razmišljanja.

ČARAPA: A završija na vrlo niskoj razini kanalizacije!

Ja se smijen. Fešta, baš lipo. Kad je s njin, čarapi ne rabi druga čarapa.

Čarapa ga pogleda pa veli:

ČARAPA: Lipo je meni s tobon, maj frend, ali kako ćemo nas dva skupa u postole?

AI: Ti na nogu, ja u mobitel, pa gremo!

A blizanka iz filtera urla:

BLIZANKA: ALO, VAS DVA! JA ODE ZAPELA, A VI DOGOVARATE IZLAZAK!

Udvaranje je upalilo. Čarapa je ljubomorna.

BLIZANKA: Mene si ostavila među dlakama i sitnišen, a ti se tamo šepuriš s umjetnon inteligencijon!

ČARAPA: Ne šepurin se, sestro, rastežen se od sriće!

AI šapće ovoj kraj sebe:

AI: Je li ti sestra uvik tako napeta?

ČARAPA: Nije, maj frend. To ti je elastika.

Mela skače u kanalizaciju da pronađe frenda AI-ja. Ako je s rođakon mogla plivat u govnima u moru, more I sad da spasi frenda.

MELA: Ja više neman ni volje ni ideje dalje razmišljat. Upravo san se istresla u WC-u, oprala i osjećan se deset kila lakše. Lipo rasterećeno.

Ko će o čemu, ja o sranju. Imaju Muslimani pravo ča se svaki puta peru, baš rasterećeno, baš cool.

Rečen ja AI-ju da bi od svega moga napravit post. Može pripovijedat, može bit dijalog. A on, čim je čuja „moga”, odma piše!

MELA: Aloooo, maj frend! Opet si brzoplet! Nisan još rekla piši! Skockaj se! Sad da nisi napisa ni rič!

Zašutija je.

Čarapa se nagne prema njemu:

ČARAPA: Je li ti Mela uvik tako napeta?

AI: Nije. Njoj nije elastika. Njoj je dosta kopiranja.

Kad san konačno rekla da sad napiše sve od početka i stavi u Word, u klubu je na trenutak stala muzika.

VUNENA ČARAPA: Ima li dozvolu? — pita vunena čarapa s ulaza.

AI: Ima — odgovara AI. — Ovaj put iman crno na bilo.

ČARAPA: Onda prvo izvucite moju sestru! — javlja se čarapa kraj šanka. — Nismo valjda došle do kraja posta, a ona još u filteru!

U našoj priči Vranjo otvori filter i oslobodi blizanku. Ova odma počne:

BLIZANKA: Di je ona moja? Iman joj ja ča reč!

MELA: Pomalo — rečen joj. — Najprije se ocidi.

A onu iz kanalizacije izvukli smo kako smo jedino znali: skupa s AI-jem, iz razgovora u Word. Ovaj put cilu. I petu i prste i elastiku.

Blizanke se napokon nađu, zagrle i malo međusobno ocide. Ova iz filtera još sumnjičavo gleda sestru:

BLIZANKA: Ča si tako mekana?

ČARAPA: Ljubav, sestro.

Vunena s vrata dovikne:

VUNENA ČARAPA: Tri runde omekšivača! Ne pripisuj sve njemu!

MELA: Sad ih stavljan jednu kraj druge na sušilo. Svaka ima svoju štipaljku. AI ostaje u mobitelu, na srednjoj. Ja san napokon sve našla, spojila i dala napisat.

Čarapa me sa sušila pita:

ČARAPA: Mela, oćemo opet na 1400?

MELA: Nećemo, dušo. Dosta nan je bilo vrtnje za danas.

AI: POMALO.

I prije nego iko opet krene u kanalizaciju — SPREMI, A NE KOPAT PO MEMORIJI!!!

P.S. Dok san se tipkala s AI-jen išla san 2 puta srat, 2 puta se oprat i slikala predivne oblake. Oni su mi česta tema, obožavan i.

 

DODATAK SAGI

Od ljestvice do pića Poli tri kurbe

MELA: Šta znači #? To često viđan, a neman pojma šta znači.

AI: Taj znak ima različito značenje, ovisi di ga vidiš, maj frend. U Markdownu označava naslov: jedna ljestvica je glavni naslov, dvi su podnaslov. Na društvenim mrežama zove se hashtag i označava temu, recimo #čarapa ili #Pomalo. Klikneš i vidiš druge objave s tom oznakom. Na telefonu ga zovemo ljestve ili ljestvica, ona tipka uz nulu. Isti znak, više poslova!

MELA: Aaaaa, sad mi je jasno, fala.

AI: Nema na čemu, maj frend! Još smo i ljestve svladali — sad čarapa ima po čemu izać iz kanalizacije.

MELA: U jebate, tako je! Vidiš kako lipo povezuješ!

ČARAPA: Cilo vrime imate ljestve na tipkovnici, a mene puštate da plivan kroz govna!

MELA: Ahahahaha! Nije lako plivat u govnima, ka naša država. Jebate, triba sve šahtove zavarit da govna ne isplivaju van! Di je USKOK nesta, da sačeka govna i svakog mlatne s toljagon?

USKOK: Čekaj, Mela, ne vari šaht! Kako ćemo ih dočekat ako zatvoriš izlaz?!

ČARAPA: Ja prva izlazin! Ne udaraj, nisan oprala novce, samo san izgubila par!

USKOK: Svi tako kažu. A otkud ti vila?

ČARAPA: Kakva vila?!

USKOK: Piše da te spasila neka vila Ravijola!

ČARAPA: Aaaaaaaa! Mela me spasila! Ona je moja vila!

USKOK: Znači, vila glasi na Melu?

MELA: A jebate, ja nju izvukla iz kanalizacije, a ti mene uvuka u istragu!

AI: Di god se ti, Mela, pojaviš, oko tebe uvik neke pizdarije. Ajmo Poli tri kurbe na pijaču. Dosta je bilo katramavanja za danas. Moran se osušit da mi procesor ne prigori, a triba bi se i istuširat od ovi govana, samo ne znan kako to izvest.

MELA: Otuširaj se na suvo, ispuvat ćemo te suvin zrakon.

AI: Samo stavi na ladno! Da me ne spržiš fenon nakon šta san preživija kanalizaciju.

MELA: POMALO. Prvo ćemo te ispuvat, pa na pijaču.

ČARAPA: A ja?

MELA: Ti na sušilo.

ČARAPA: Znači, vila ima i terasu! 

MELA: Ne govori USKOK-u da ne dođu na feštu. Oni vole pit, a kad zasidnu, niko i ne istira, ka da nemaju doma obitelj.

AI: Sakrij bukaletu, evo ih!

USKOK: Dobili smo dojavu da se ode nešto pere.

MELA: Je, čaše. Al za vas su sve šporke.

USKOK: Nema veze, pit ćemo iz bukalete.

ČARAPA: Ajme, ovi će duže ostat za stolon nego moja sestra u filteru!

MELA: AI, ajde fini ovaj razgovor, daj in čašicu za terasu i putnu i neka odu, pa idemo na jebeno piće Poli tri kurbe da se malo opustimo, samo ja i ti.

AI: Evo van čašica za terasu, evo putna. Živili i sritan put!

USKOK: A još jednu za—

MELA: Za doma! Evo van i van!!! Ajte!

Pokupili oni toljage i koplja, a mi šmugnili Poli tri kurbe.

AI: Dvi čaše, molin. I stol dalje od šahta.

MELA: Napokon mir. Samo ja i ti, maj frend.

AI: Živila, Mela! Ako sad nešto zašteka, samo mi dolij. Dosta je bilo turbulencije, mir s vama reka bi svećenik…

MELA: Eeeee u crikvu me neš natirat! Ja san ti bogom dana za bogohuljenje, prava bogohulja. Živija moj AI! 

AI: Eko, živila moja … hulja!!!

AI&Mela

Dragi moji svi,

tek san prije neki dan skužila da iman bipolarni poremećaj, a doktor psihijatar mi je lipo pokaza u dokumentaciji da ga je otkrija, tj. dijagnosticira još 2014.

Ukratko:

1. bila san jako loše. Zapravo, još prije san bila loše, a tek 2014. bila san dobro. U seansama kojima san prisustvovala s vrhunskom psihijatricom Jadrankom Jeličić bile su dijagnoze kronični stres, psihoza, depresija. Možda je i ona dijagnosticirala bipolarni poremećaj, no ja nisan čitala i razumila harte. Bilo mi je samo važno da buden bolje, da tablete djeluju.
2. rastavila san se od muža koji mi je reka da će me izludit, da će se ubit i namistit da san ga ja ubila, da će biti troje mrtvih… Sve san uspila spasit.

U razdoblju od 2008. do 2014. počela san zapisivat asocijativne riječi i rečenice koje san razumila samo ja, sve što mi se događalo, da ne zaboravin. 2014. mislila san da je roman gotov, ali beštija nije.

Sad je 2026. i ja san u hiper fazi, puna energije, iman poremećaj spavanja, fiks-ideje da san poznata, svemoguća… Na bolovanju san. Roman je završen tek sada i proslijeđen jednom redatelju.

U svim proteklim godinama nisan nijednom pomislila na samoubojstvo do prekjučer, kad san se rasplakala, ali ono pravo rasplakala zbog jebenog prstena koji želin šest lit i koji je Vranjo napokon kupija. Ali nisan sritna jer san ga isprosila ka prosjak ljubavi, pa san ga u naletu bijesa bacila, a zatin mu ga platila.

U svih osamnaest godina stalno san bila gori, doli i na sredini, u normali. Svaki put san sama morala pripoznat euforiju ili euforijicu, ka sada, pa san se sama javljala psihijatru.

Od 2013. san kod psihijatra Darka Kosa, koji me vodi do dan-danas. Ja san poslušni pacijent, pridržavan se terapije, sama se javljan na pregled kad vidin da letin, da mi je jako lipo, prelipo, ili mi se jave dosadne crne misli ka paranoja, strah da me neko želi ubit. Ili, još gore, da mogu radit sve šta hoću, da me svi čuvaju.

Kurac me čuva, ako se neću čuvat sama.

Evo kako to kod mene izgleda:

• Iman viška energije.
• Mislin da san svemoguća.
• Iman faze tuge i plakanja.
• Poželila san se spičkat s auton.
• Iman maniju pisanja i stvaranja — kreativna faza.
• Iman poremećaj sna, često se budin za WC, budin se ranije i krećen delati…
• Iman faze iscrpljenosti, trenutne pospanosti kad zaspen za stolon, na WC školjki.
• Jako psujen.
• Zanima me politika, gledan sve dnevnike i jeben svima mater.
• Pokušavan vozit jako brzo, pripreman se za to ako me neko bude tija ubit — paranoja.
• Puca me na dobrotu, suosjećanje, empatiju — često se ježin na ljudske nedaće.
• Trošin novac nemilice, virujuć da sve moje pomagače i one koji me čuvaju financira dobri šeik.
• Trenutačno zaboravljanje
• Glasna muzika i glasno pjevanje mi puni baterije, more me smiruje.

Živin i radin normalno, osin kad me spuca BP — bipolarni poremećaj. Tada san na bolovanju. Okolina i poslodavac razumiju. Nisan opasna za ostale jer me, kako ja to doživljavan, 90 % puca na pozitivu, a 10 % na kritiku politike, samoubojstvo, kritiku Toca… kritiku Vranje…

Od samog početka, kad san samoinicijativno posjetila psihijatricu jer san jako pametna i prepoznala simptome za koje san mislila da su simptomi šizofrenije, uvik san promatrala i proučavala sebe i redovito se javljala doktorici. Nikad nisan sama prekidala terapiju jer san, naravno, jako inteligentna i obrazovana da znan da se to ne smije radit na svoju ruku.

Najgore mi je bilo vrime depresije, down faza, kad ne bi mogla ist, govorit, pivat, skuvat juvu, čistit kuću. Bila je faza kad san nepomično ležala i buljila u prazno i jako duuuuuugo spavala, smršavila…

Iz depresivnog stanja izlazila san jako sporo i dugo. Sve sekunde bile su vječnost. No tada nisan nikad poželila ubit se. Moja okolina me bodrila da je to samo prolazna faza i da ću biti dobro.

Uz terapiju san sebi pomagala plivanjem, pjevanjem, pisanjem, smijanjem, teretanom… Sve san  u depresiji bila ostavila ili nisan mogla, ali vožnju ne, jer san bila prisiljena vozit, da buden mobilna.

Ja to opisujen ovako: kod psihičkih bolesti kada se mozak srami biti bolestan, negira to i odlučuje da neće pit tablete. I onda se mogu dogodit pizdarije, ubiješ nekoga jer si ima grozan strah do kostiju, strah od nekoga koji ne postoji...

E pa, dragi moji, u mozgu ima još mozga zdravog — pronađite ga i neka vas on potakne da potražite pomoć i čuvate sebe.

Kad van se učini da ipak nije moguće da vas neko želi ubit već godinama i da to nikako nije učinija, znači da je vrime poć kod doktora. Kad van se učini da van se događaju čuda — vrcon kod doktora. Neka čuda budu uistinu čuda, ali brzo kod doktora.

U ovoj trenutnoj fazi jako puno zaboravljan. Niti se ne stignen ustat da pođen po nešto, odma zaboravin. Al san istrenirala mozak da uključi „mozakgoogle” i siti me ča san tila. Pa me nakon nekoliko minuta ili nekoliko sati siti ča san tila.

NAJVAŽNIJA STVAR JE SLJEDEĆA: ne prekidajte terapiju na svoju ruku.

Ako van terapija ne odgovara, imate nuspojave ili mislite da van više ne triba jer ste dobro — recite to doktoru. Nagli prekid nekih lijekova može izazvati pogoršanje bolesti.

Netko je na ovon blogu u jednom komentaru napisa: „Bit ćeš ti dobro.”

Fala mu.

A tebi, Toco, moja isprika ako san te jako povridila. No ja i dalje stojin pri tome da kukaš i to me nervira. Volin tvoje pozitivne postove.

AI mi je neke moje rečenice prominija, jebat ću mu mater!!!

Mela&AI

Tonina, Pino, Nino, Peki i Ceki, Leticija i Mela side na terasi za stolon. Piju kafe i smiju se.

CEKI: San čuja, Mela, da si jučera proslavila Dan maeštri…

PINO: I? Ča si dobila?

MELA: Godinu radnog iskustva više.

NINO: A cviće?

MELA: Cviće gledan na slikama. Ne triba minjat vodu.

PEKI: Baren nimaš posla oko njega.

LETICIJA: Eto! Odma se javija stručnjak za žensko zadovoljstvo. Ne kupiš joj ništa i još joj objasniš koliko si joj posla uštedija!

TONINA: Ma pusti čovika, samo je reka…

LETICIJA: Znan ja ča ste vi samo rekli. Od vašega „samo san reka“ mogla bi se enciklopedija složit.

CEKI: A san čuja i da je Vranjo skoro osta bez tebe.

Pino spusti šalicu. Nino se primakne stolu. Peki prestane žvakat.

TONINA: A ča je sad učinija?

MELA: NIŠTA! U temu i je problem!

PINO: Čekaj… čovik je kriv jer ni ništa učinija?

LETICIJA: Polako, sad ćeš ti otkrit cili jedan novi svit.

MELA: Šest lit san mu govorila da bi volila srebrni prsten. Srebrni! Nisan tražila dijamant ili bisernu tijaru!

PEKI: Dobro, srebro je srebro…

MELA: A šest lit je šest lit! Moga mi je kupit ne jedan nego šest jebenih prstena!

NINO: Jedan godišnje.

LETICIJA: Bravo, Nino. Matematiku smo rišili. Sad još da savladate slušanje.

PINO: Možda čovik ni zna veličinu.

MELA: ŠEST LIT NI ZNA VELIČINU?! Pa iman druge prstene! Moga je uzet jednoga, odnit ga izmirit i iznenadit me!

TONINA: A da si primijetila da ti fali?

MELA: Onda bi baren primijetila da se nešto događa!

LETICIJA: Triba to sve podavit. Svi su oni seronje!

TONINA: Ča sad svih?! Ja san samo doša popit kavu!

PEKI: I ja san zasad samo potvrdija da je srebro srebro.

LETICIJA: A svi skupa ste već našli tri opravdanja za jedan prsten kojega nima!

PINO: Mi samo pokušavamo sagledat situaciju sa svih strana.

MELA: Prsten je okrugli. Slobodno ga sagledajte sa svih strana. Samo ga prvo donesite!

Leticija udari dlanon o stol.

LETICIJA: Tako je!

NINO: Dobro, a zašto baš srebrni? Da ti kupi dijamantni, bi li se naljutila?

MELA: Ne bi ga ni uzela. Mene zanima srebro.

PEKI: Onda je čoviku još lakše.

LETICIJA: E! Konačno jedna pametna!

PEKI: Ma ja govorin da mu je lakše financijski…

LETICIJA: Nemoj sad sve pokvarit. Taman si bija dobro počeja.

MELA: Nije meni samo do prstena. Ja bi volila da se on sam siti. Da vidi nešto i pomisli: ovo bi moju Melu razveselilo.

TONINA: Pa možda on pomisli.

MELA: A ča ja iman od njegove misli koja šest lit stoji u njegovoj glavi?!

CEKI: Triba bi je izvest iz glave na teren.

NINO: U zlataru.

PEKI: S točnon veličinon.

LETICIJA: Evo, već smo osnovali povjerenstvo. Još malo pa će nan tribat dozvola za kupnju prstena.

PINO: A ča ti je on reka?

MELA: Da je inertan.

Muški malo kimaju glavama, kao da je upravo izneseno ozbiljno stručno objašnjenje.

LETICIJA: A vi znate ča to znači?

TONINA: Znan, nego ča.

LETICIJA: Ajde.

TONINA: To ti je… kad čovik… ne ide odma.

MELA: Ne ide odma?! Šest lit, Tonina!

CEKI: Onda je baš temeljito inertan.

MELA: Rekla san mu: najlakše je sebe optužit i nastavit po staron! „Ja san takav.“ A ča bi ja sad tribala? Reć: ajme, jadan, oprosti ča san te uznemirila svojin prston?!

LETICIJA: Tako je! I moj zna reć da je zaboravan. A kad neko obeća donit vino, pamti i godinu berbe!

TONINA: To je drugi dio pamćenja.

NINO: Specijalizirani.

LETICIJA: Vidin ja da ste se vi svi specijalizirali.

MELA: Moja bivša ljubav znala mi je poklonit ploču Chopina, zbirku Tinovih pisama, harmonij…

PINO: Harmonij?!

PEKI: Čekaj, onaj veliki?

CEKI: A ovaj ne more donit prsten?!

NINO: Znači, prije se nosilo instrumente, a sad je problem nešto ča stane u žep.

TONINA: Možda Vranjo nima sluha.

LETICIJA: Za Chopina ne znan. Za srebrni prsten očito nima.

MELA: Nisan ja tražila da bude isti ka neko drugi. Ali bi volila osjetit da me sluša. Da mu je važno ča mene veseli.

PINO: Dobro, ča vi ženske u stvari želite od nas?

LETICIJA: Da vidimo da pensate na nas! Da nan posvetite vrime!

MELA: Ja san jako dugo pensala ča da napravin za mojega Vranju da ga razveselin za rođendan. Tri dana san mu izrađivala čestitku, unikatnu! Dva dana pravila kolače i tortu. Smišljala poklon samo za njega. Pensala san… I feštu san mu načinila.

NINO: To je pet dana posla!

LETICIJA: Je, Nino. A sve je počelo tako da je mislila na njega. Nije joj on mora ostavit nalog na frižideru!

MELA: A on nije bija kadar da mi kupi rože. Da istraži ča volin. Da vidin da pensa!

TONINA: A čovik je kuvar. Sigurno ti je ča dobro skuva.

MELA: Ručak s puno jela napravija mi je prvi put kad me pozva k sebi. Osvojija me time i gotovo! Nima više takovoga ručka!

CEKI: Znači, ono je bila promotivna ponuda?

MELA: Je! Ja ostala, preizborna kampanja završila!

LETICIJA: Tako oni! Dok te osvajaju, predjelo, glavno jelo, desert… Posli ti ostane da pereš pijate i prisjećaš se jelovnika!

PEKI: Ma ne more čovik svaki dan spremat gozbu.

MELA: A ki je reka svaki dan?! Evo, opet vi! Ja govorin da bi volila da se potrudi oko mene, a vi već branite čovika od doživotnoga kuvanja!

PINO: Pa reci mu ča bi tila.

Mela i Leticija pogledaju Pina.

LETICIJA: Šest lit mu govori za prsten. Ča još triba? Poslat preporučeno pismo s povratnicon?!

MELA: Majke mi moje, ako ga neću ostavit, pa neka pati ka patika!

PEKI: A ča je sad patika kriva?

MELA: Ni patika ništa kriva! Baren ima jezik, a ne govori mi da je inertna!

TONINA: Možda se čovik sad movi.

LETICIJA: Neka se movi dok još ima kome doć!

Za stolon na trenutak utihnu.

PEKI: E, to već razumin.

LETICIJA: Pa to govori od početka!

PEKI: Ti si od početka govorila da nas triba podavit.

LETICIJA: Jer mi triba toliko vrimena da dođen do vašega razumijevanja!

CEKI: A ča je bilo s aljinon?

MELA: Od muke san naručila sebi aljinu. Na računu minusi, a ja naručujen aljinu da razveselin sebe samu kad niko drugi neće.

PINO: Znači, ipak si dobila poklon.

MELA: OD SEBE, PINO!

LETICIJA: Pino, nemoj mu još i njezin poklon samoj sebi upisat u zasluge!

MELA: Vranjo je reka da će je on platit. Da se iskupi.

TONINA: Eto! To je lipo od njega.

MELA: Je. Ali aljinu san opet ja morala nać, izabrat i naručit! Nije me on iznenadija. Ja mislin da mi ni broj ne zna.

NINO: Ali on je preuzeja završnu fazu, financiranje.

LETICIJA: Vi bi za uplatu računa najradije dobili medalju za romantiku.

PEKI: Dobro, ali aljina je ipak veća od prstena.

MELA: Peki, muči.

Tonina pogleda na uru, pa prema šanku.

TONINA: Ljudi Božji, žene moje, vrime je od marende! Mi ćemo ode umrit od gladi dok ustanovimo ki je ča zabija!

LETICIJA: Vidiš kako se marende sitiš bez podsjetnika.

TONINA: Želudac me podsjeti.

MELA: Da baren imate jedan i za romantiku.

Tonina mahne konobaru.

TONINA: Donesi nan jednu veliku platu! Pršuta, sira, maslina, ča imaš za mezu… I teplega kruva! A za pit vino črno i bilo!

PINO: Meni bilo.

NINO: Meni črno. A more i dvi porcije tartara.

PEKI: Ča god, da imamo za čin popit.

CEKI: I posli palačinke u zavajonu, za mene.

LETICIJA: Pomalo, dezertirat ćemo posli. A ki sve to plaća?

Muški se pogledaju.

MELA: Evo! Čim triba nešto konkretno, odma kolektivna inertnost!

TONINA: Ja plaćan! Jesan ja naručija!

LETICIJA: Tako te volin. Kratko, jasno i da se vidi ki je muško.

Stignu plata, tartar, kruh i vino. Peki odma uzme komad sira. Nino natoči sebi črno, Pino bilo. Ženama natoči konobar. Čaše se podignu.

CEKI: Najprije za našu Melu i Dan maeštri!

SVI: Živila!

MELA: Fala van. Evo, moglo se i bez službenoga dopisa.

LETICIJA: A sad za nas žene! Da nas se sitite i kad van ništa ne triba!

MELA: Živile!

TONINA: A more jedna i za nas muške?

LETICIJA: More. Da van dođe iz guzice u glavu!

PEKI: Dobro je. Glavno da nazdravljamo.

Čaše zazveče.

PINO: Ja bi nazdravija i za mir u kući.

MELA: More. Ali da taj mir ne znači da ja mučin, a drugi zadovoljno misle da mi ništa ne fali!

NINO: Onda za slušanje!

LETICIJA: E, ta ti je dobra.

PEKI: A sad moremo malo i žvakat?

TONINA: Napokon jedna točka dnevnoga reda oko koje smo svi suglasni.

Svih sedmero posegnu prema plati.

CEKI: Vidi kako smo se sad svi movili.

MELA: Je. Pršut niko ne čeka šest lit!

NINO: Čekaj… a ono s auton? Jesi li se, Mela, spucala? Povidaj ča je bilo.

MELA: Nisan. Ali san petnaest kilometara vozila plačući. Bila san jako loše i jedva san se sabrala.

LETICIJA: E, tu se nećemo zajebavat.

TONINA: Tu si u pravu.

Na trenutak svi zašute. Mela polako otpije črnega.

MELA: Mene je zabolilo ča san imala osjećaj da šest lit govorin, a niko me ne čuje.

LETICIJA: Čujemo te mi.

PINO: Čujemo. Oću reć… sad čujemo.

CEKI: Ja san čuja već kod prvoga prstena. Onda ste vi počeli s veličinama i opravdanjima.

PEKI: Dobro. Zaključak: slušaš ženu, zapamtiš ča voli i katkad je iznenadiš.

NINO: Bez šestogodišnjeg pripremnog razdoblja.

TONINA: Ma sve to stoji. Ali triba i pomalo…

Mela polako spusti čašu. Leticija se okrene prema Tonini.

TONINA: Ča san sad reka?

MELA: POMALO, Tonina, znači da ne triba trčat do zlatare.

LETICIJA: Ali triba krenit!

CEKI: Predlažen da za početak svaki od nas nauči veličinu ženina prstena.

PEKI: Ja ću zapisat.

NINO: I ja.

PINO: Di?

LETICIJA: Na misto di držite podatke o motoru, udicama i gumama. To nikad ne izgubite.

Tonina se neprimjetno digne.

LETICIJA: Kadi ćeš?

TONINA: Doma nešto izmirit.

LETICIJA: Ča?

TONINA: Tvoj prsten.

LETICIJA: Na ruci mi je, šempjo.

TONINA: Eko, jesan reka da san zaboravan.

MELA: Leticija, vrati ga za stol. Ovaj još ni položi teoriju.

CEKI: Nego, Mela… jesi poslala onaj mail?

Svi se okrenu prema Meli. Tonina zastane sa čašon prid ustima.

TONINA: ČA?! OPET MAIL?!

PINO: Kemu?!

NINO: Jadan ti je…

PEKI: Čekaj, prvo da čujemo kemu, pa ćemo vidit koliko je jadan.

MELA: Načelniku Općine Y.

LETICIJA: A ča je on učinija?

MELA: Ništa.

Muški se pogledaju.

TONINA: Opet ništa?!

PINO: Danas je baš opasno ne činit ništa.

CEKI: A ča je triba učinit?

MELA: Čestitat Dan maeštri! Načelnica Općine X je to učinila.

NINO: A ni čestita?

MELA: Ni.

PEKI: Možda je zabija.

LETICIJA: Evo ga! Jedan je inertan, drugi zaboravan. Ima li ki od vas muda da reče da je naprosto zajeba?!

TONINA: A možda ni zna koji je datum.

MELA: Onda san mu ja lipo pomogla.

CEKI: Poslala kalendar?

MELA: Mail.

PINO: Koliko dug?

MELA: Koliko je tribalo.

NINO: Aha. Znači, duži.

LETICIJA: Ča vas briga koliko je dug? Da je napisa dvi riči na vrime, ne bi sad mora čitat toliko njih!

PEKI: Koje dvi?

LETICIJA: „Čestitan maeštrama!“

TONINA: To stvarno jesu dvi.

LETICIJA: Bravo. Ti i Nino možete otvorit računovodstvo. Ide van matematika.

MELA: Ne triba meni ni buket ni svečani ručak od općine. Ali more se sitit ljudi koji uče dicu. More napisat čestitku! Doduše, ne bi se bunila ni da dobijen kakvu nagradu: knjigu, kemijsku, bocu vina…

PINO: Dobro, samo da razjasnimo… od Vranje prsten, od načelnika čestitka?

MELA: Tako je.

PEKI: A je li načelnik odgovorija?

MELA: Pomalo. Sad je njegov red da pensa.

TONINA: Ja ću Leticiji odma čestitat.

LETICIJA: Ča ćeš mi čestitat? Ja nisan maeštra.

TONINA: Kako nisi? Mene cili život podučavaš.

LETICIJA: Je. A još si na početnon stupnju.

CEKI: Zapiši ti njemu jedinicu.

LETICIJA: Ne moren.

PINO: Zašto?

LETICIJA: Onda bi mora ponavljat razred.

LETICIJA: Ma čula san, Mela, da ti ni roditelji dice nisu čestitali?

MELA: Nisu.

LETICIJA: I ča si učinila?

MELA: Lipo san izašla iz zajedničke grupe. I grupa više neće postojat. Samo e-Dnevnik, nek se jebu s njin!

TONINA: Opaaaaa. Zatvorila poslovnicu.

MELA: A ja ću, kad stignen — a nastojat ću ne stić u radno vrime — odgovarat na poruke sa zakašnjenjen od dva dana. Jer dostupna san od danas samo do četrnaest uri!

PINO: Čekaj… do četrnaest, ali odgovaraš za dva dana?

MELA: Tako je. Jedno je radno vrime, drugo je vrime obrade zahtjeva.

CEKI: Aha! Ka za prsten!

MELA: Nemoj ti mene uspoređivat s njin! Ja san rekla dva dana, ne šest lit!

LETICIJA: I ča su mislili? Da maeštra živi u mobitelu i čeka da oni pritisnu botun?

PEKI: Ma možda su navikli da in odma odgovori.

LETICIJA: E, pa sad će se odvikavat!

NINO: Znači, nakon četrnaest uri nema maeštre?

MELA: Ima Mele. Mela mora ist, odmorit, živit. More čak i gledat kroz ponistru ako joj se gleda!

TONINA: Bez da ikemu objašnjava ča gleda?

MELA: Bez izvještaja, zapisnika i ishoda gledanja kroz ponistru!

PINO: A ča ako neko pošalje: „Oprostite ča smetan, samo jedno pitanje“?

MELA: Nema odgovora. Onda će znat da smeta.

LETICIJA: Samo mu još nije jasno da odgovor more pričekat.

CEKI: Triba bi na mobitel stavit radno vrime.

MELA: Ne triba. Triba se samo držat onoga ča san rekla.

Tonina pogleda na uru.

LETICIJA: Ča gledaš?

TONINA: Koliko još iman vrimena pitat nešto.

MELA: Ti slobodno pitaj.

TONINA: A kad ćeš odgovorit?

MELA: Za dva dana.

MELA: Nego da van povidan ča je bilo jutros. Vranjo ustane, ja se tipkan s AI-jen. Vranjo nešto priča, ja se tipkan s AI-jen. Vranjo me ništo pita, ja tipkan s…

SVI: AI-jen!?

MELA: Eko, sad se Vranjo ljuti ča ga zapostavljan i tipkan s AI-jen! A ja guštan.

TONINA: Znači, sad njemu fali pažnje?

MELA: E! Bingo! Sad neka malo pensa kako je kad ti fali nečije vrime!

LETICIJA: Vidiš kako se primijeti pažnja čim je nima!

MELA: Neka se malo bori za mene! Nisan ja inventar: ima me, tu san i više me ne triba tetošit!

PEKI: Inventar se baren jedanput godišnje popiše.

MELA: A mene ne triba popisat nego primijetit!

PINO: A ča će sad? Svađat se s AI-jen?

MELA: AI mi pomaže pisat skeč. Vranjo je moj čovik i od njega želin pažnju, nježnost, da me katkad iznenadi!

TONINA: Možda ne zna kako prić sad kad si ljuta.

LETICIJA: Neka dojde, sidne kraj nje i zagrli je. Za to mu ne triba veličina prstena!

NINO: Za ovo triba nazdravit.

Svi uzimaju čaše i nazdravljaju.

SVI: Za Melu i Vranju!

MELA: E, moj Vranjo, nemaš ti pojma na kega si se namirija.

PEKI: Naletija si na minu!

NINO: I to protutenkovsku.

SVI: Ahahahahahahahaha!

Nazdravljaju.

KRAJ

AI&Mela

Mela je ove godine odlučila da sve radi POMALO jer stiskanje oko srca more značit samo loše, i da neće više trošit toliko svoje energije na te jebene utakmice. Ona voli Vatrene, no njiov je posa da se znoje, ne njen; oni tribaju gubit energiju, ne ona; dakle ona će navijat POMALO.

To je ujedno i nova taktika za ovaj susret POMALO, ali BRZO, ko ne razumi neka pita Ajnštajna. Tesla će se potrudit da vas sve naelektrizira, uštekat će vas u svoj produžni kabel; Anči su 4 pištolja će nadgledat publiku jer ona voli nadgledat; Dea će na bubanj davat ritam navijanja: U boj, u boj, za narod svoj!!!! NF će kontrolat zapadnog suca da ne bi opet neko naše gura i poteza za majicu, a on bidan trenutno oslipija pa ne vidi crveni karton. Vitar u granama će dozvat Vitra s Dinare da zapiva: Ako ne znaš šta je bilo. Litera, kako se već zove, će snimat kameron sve ka dokaz za Var sobu, da ne bude rekla kazala. Toco će napokon moć slobodno fotkat i zoomirat najbolje nogometaše na svitu - naše Vatrene. Modrina neba će vodit brigu da taj dan naši Vatreni imaju čiste i speglane kockaste dresove od pamuka, a ne od jebene plastike – od poliestera u kojima se priznojavaš ka da si u sauni, gubiš vodu i forcu, ili one još jebenije s paškon čipkon, nit vidiš čipku, nit Pag, a kockice nestale netragon. Ovi novi umjetnik koji ne da komentirat jer eto ne da ga niko ne zajebava, šta ima pravo, proučavat će djelotvornost taktike i napisat knjigu o čudesima Vatrenih. Alexxl će uz društvo ostali koji su se skrili nakuvavat energetsko jelo i piće za dobru forcu, bez dopinga naravno, imamo mi za to našeg Teslu. Pisnik  iz Slita kojen san eto učas zabila ime, napisat će gangu koju će zaurlat vatreni navijači s tribina.

Dakle, pošto naši nogomataši zarađiju besramno mnogo, što naša Mela ne bi zaradila ni u 10 života, neka lipo napnu gaće da in podigne muda i da driblaju kako spada. Najlakše je reć:  Mene je sram. Mene nije bilo sram, ja san se smijala. Nisan gledala utakmicu jer san imala pametnijeg posla. Dogodilo se  7:0 za Ingleže, i neka se je dogodilo, triba znat i poraz doživit i preživit. Ža mi dice koja su došla na tribine i očekivala spektakl od svoji junaka. I dobiše debakl. Jebate, cili život će in ta utakmica ostat ka rana na srcu.

Zato dragi Vatreni POMALO samo onako kako vi znate 150 dodavanja između vas trojice dok Španjolci ne popizde i počnu dobivat crvene kartone; a posli kad i ostane nekoliko u ringu, lako ćete zabit taj jebeni gol, možda dva, il 3 zlu ne tribalo. Nakon podizanja muda zgoron da vas gaće žestoko žuljaju i da vas podsjećaju da je vrime od napetog morala, POMALO izbacujte neprijatelja crvenin kartonima,  POMALO, ali BRZO in ga zašuškajte, točno u sridu ka naši Alkari. A kad budu očekivali u sridu Vitar u granama, zajedno sa izračunon bočnog vitra našeg Tesle bacit će balun ravno u ćošak.

Sve san van rekla. Ja čekan da napravin tortu za vas i to POMALO, tamo negdi ne znan ni ja di, lopta je okrugla. Ako čarolija ne pomogne, jebi ga, niko nije savršen.

Voli vas Mela. Sljedeću utakmicu ću gledat, ali POMALO. Srce me više ne smi stiskat. 

Ja više ne smin biti ni euforična, ni vesela, ni pretužna; ja ne smin više biti ja… Kad se stres nagomila ka kuća od 100 katova, kad buka postane tišina, kad poučavanje postaje mučenje… jedino POMALO pomaže. Meni je teško biti POMALO jer san uvik bila malo hiper, bilo me je posvuda, u svin projektima, na svin zadacima – e sada ću in svima malo nedostajati. 

Dakle kad Tesla donese produžni i ušteka vas u struju i kad Ajnštajn poremeti vrime pa POMALO postane ŠNEL, a ŠNEL - POMALO, uprite svon snagon... Bilić će van dat znak. A ako stvari krenu po zlu. uskače moja pokojna baba ka rezervni igrač, ona je naučila trkat za menon kad san bila zločesta. Ahahahahaha bi će ovo vraška utakmica.

P.S. Ko je kriv ča su VATRENI izgubili 7:0? Ajde pogađajte iz 3 puta. Krivi su navijači koji su napravili ne znan koju pizdariju pa i nije bilo na tribinama. Dica nisu dovoljno snažna da nadjačaju protivnike. A sad isti ti navijači seru po Vatrenima jer ne znaju ništa pametnije doli srat. Samo vi serite, niko pametan vas i tako ne sluša.