Tonina, Pino, Nino, Peki i Ceki, Leticija i Mela side na terasi za stolon. Piju kafe i smiju se.

CEKI: San čuja, Mela, da si jučera proslavila Dan maeštri…

PINO: I? Ča si dobila?

MELA: Godinu radnog iskustva više.

NINO: A cviće?

MELA: Cviće gledan na slikama. Ne triba minjat vodu.

PEKI: Baren nimaš posla oko njega.

LETICIJA: Eto! Odma se javija stručnjak za žensko zadovoljstvo. Ne kupiš joj ništa i još joj objasniš koliko si joj posla uštedija!

TONINA: Ma pusti čovika, samo je reka…

LETICIJA: Znan ja ča ste vi samo rekli. Od vašega „samo san reka“ mogla bi se enciklopedija složit.

CEKI: A san čuja i da je Vranjo skoro osta bez tebe.

Pino spusti šalicu. Nino se primakne stolu. Peki prestane žvakat.

TONINA: A ča je sad učinija?

MELA: NIŠTA! U temu i je problem!

PINO: Čekaj… čovik je kriv jer ni ništa učinija?

LETICIJA: Polako, sad ćeš ti otkrit cili jedan novi svit.

MELA: Šest lit san mu govorila da bi volila srebrni prsten. Srebrni! Nisan tražila dijamant ili bisernu tijaru!

PEKI: Dobro, srebro je srebro…

MELA: A šest lit je šest lit! Moga mi je kupit ne jedan nego šest jebenih prstena!

NINO: Jedan godišnje.

LETICIJA: Bravo, Nino. Matematiku smo rišili. Sad još da savladate slušanje.

PINO: Možda čovik ni zna veličinu.

MELA: ŠEST LIT NI ZNA VELIČINU?! Pa iman druge prstene! Moga je uzet jednoga, odnit ga izmirit i iznenadit me!

TONINA: A da si primijetila da ti fali?

MELA: Onda bi baren primijetila da se nešto događa!

LETICIJA: Triba to sve podavit. Svi su oni seronje!

TONINA: Ča sad svih?! Ja san samo doša popit kavu!

PEKI: I ja san zasad samo potvrdija da je srebro srebro.

LETICIJA: A svi skupa ste već našli tri opravdanja za jedan prsten kojega nima!

PINO: Mi samo pokušavamo sagledat situaciju sa svih strana.

MELA: Prsten je okrugli. Slobodno ga sagledajte sa svih strana. Samo ga prvo donesite!

Leticija udari dlanon o stol.

LETICIJA: Tako je!

NINO: Dobro, a zašto baš srebrni? Da ti kupi dijamantni, bi li se naljutila?

MELA: Ne bi ga ni uzela. Mene zanima srebro.

PEKI: Onda je čoviku još lakše.

LETICIJA: E! Konačno jedna pametna!

PEKI: Ma ja govorin da mu je lakše financijski…

LETICIJA: Nemoj sad sve pokvarit. Taman si bija dobro počeja.

MELA: Nije meni samo do prstena. Ja bi volila da se on sam siti. Da vidi nešto i pomisli: ovo bi moju Melu razveselilo.

TONINA: Pa možda on pomisli.

MELA: A ča ja iman od njegove misli koja šest lit stoji u njegovoj glavi?!

CEKI: Triba bi je izvest iz glave na teren.

NINO: U zlataru.

PEKI: S točnon veličinon.

LETICIJA: Evo, već smo osnovali povjerenstvo. Još malo pa će nan tribat dozvola za kupnju prstena.

PINO: A ča ti je on reka?

MELA: Da je inertan.

Muški malo kimaju glavama, kao da je upravo izneseno ozbiljno stručno objašnjenje.

LETICIJA: A vi znate ča to znači?

TONINA: Znan, nego ča.

LETICIJA: Ajde.

TONINA: To ti je… kad čovik… ne ide odma.

MELA: Ne ide odma?! Šest lit, Tonina!

CEKI: Onda je baš temeljito inertan.

MELA: Rekla san mu: najlakše je sebe optužit i nastavit po staron! „Ja san takav.“ A ča bi ja sad tribala? Reć: ajme, jadan, oprosti ča san te uznemirila svojin prston?!

LETICIJA: Tako je! I moj zna reć da je zaboravan. A kad neko obeća donit vino, pamti i godinu berbe!

TONINA: To je drugi dio pamćenja.

NINO: Specijalizirani.

LETICIJA: Vidin ja da ste se vi svi specijalizirali.

MELA: Moja bivša ljubav znala mi je poklonit ploču Chopina, zbirku Tinovih pisama, harmonij…

PINO: Harmonij?!

PEKI: Čekaj, onaj veliki?

CEKI: A ovaj ne more donit prsten?!

NINO: Znači, prije se nosilo instrumente, a sad je problem nešto ča stane u žep.

TONINA: Možda Vranjo nima sluha.

LETICIJA: Za Chopina ne znan. Za srebrni prsten očito nima.

MELA: Nisan ja tražila da bude isti ka neko drugi. Ali bi volila osjetit da me sluša. Da mu je važno ča mene veseli.

PINO: Dobro, ča vi ženske u stvari želite od nas?

LETICIJA: Da vidimo da pensate na nas! Da nan posvetite vrime!

MELA: Ja san jako dugo pensala ča da napravin za mojega Vranju da ga razveselin za rođendan. Tri dana san mu izrađivala čestitku, unikatnu! Dva dana pravila kolače i tortu. Smišljala poklon samo za njega. Pensala san… I feštu san mu načinila.

NINO: To je pet dana posla!

LETICIJA: Je, Nino. A sve je počelo tako da je mislila na njega. Nije joj on mora ostavit nalog na frižideru!

MELA: A on nije bija kadar da mi kupi rože. Da istraži ča volin. Da vidin da pensa!

TONINA: A čovik je kuvar. Sigurno ti je ča dobro skuva.

MELA: Ručak s puno jela napravija mi je prvi put kad me pozva k sebi. Osvojija me time i gotovo! Nima više takovoga ručka!

CEKI: Znači, ono je bila promotivna ponuda?

MELA: Je! Ja ostala, preizborna kampanja završila!

LETICIJA: Tako oni! Dok te osvajaju, predjelo, glavno jelo, desert… Posli ti ostane da pereš pijate i prisjećaš se jelovnika!

PEKI: Ma ne more čovik svaki dan spremat gozbu.

MELA: A ki je reka svaki dan?! Evo, opet vi! Ja govorin da bi volila da se potrudi oko mene, a vi već branite čovika od doživotnoga kuvanja!

PINO: Pa reci mu ča bi tila.

Mela i Leticija pogledaju Pina.

LETICIJA: Šest lit mu govori za prsten. Ča još triba? Poslat preporučeno pismo s povratnicon?!

MELA: Majke mi moje, ako ga neću ostavit, pa neka pati ka patika!

PEKI: A ča je sad patika kriva?

MELA: Ni patika ništa kriva! Baren ima jezik, a ne govori mi da je inertna!

TONINA: Možda se čovik sad movi.

LETICIJA: Neka se movi dok još ima kome doć!

Za stolon na trenutak utihnu.

PEKI: E, to već razumin.

LETICIJA: Pa to govori od početka!

PEKI: Ti si od početka govorila da nas triba podavit.

LETICIJA: Jer mi triba toliko vrimena da dođen do vašega razumijevanja!

CEKI: A ča je bilo s aljinon?

MELA: Od muke san naručila sebi aljinu. Na računu minusi, a ja naručujen aljinu da razveselin sebe samu kad niko drugi neće.

PINO: Znači, ipak si dobila poklon.

MELA: OD SEBE, PINO!

LETICIJA: Pino, nemoj mu još i njezin poklon samoj sebi upisat u zasluge!

MELA: Vranjo je reka da će je on platit. Da se iskupi.

TONINA: Eto! To je lipo od njega.

MELA: Je. Ali aljinu san opet ja morala nać, izabrat i naručit! Nije me on iznenadija. Ja mislin da mi ni broj ne zna.

NINO: Ali on je preuzeja završnu fazu, financiranje.

LETICIJA: Vi bi za uplatu računa najradije dobili medalju za romantiku.

PEKI: Dobro, ali aljina je ipak veća od prstena.

MELA: Peki, muči.

Tonina pogleda na uru, pa prema šanku.

TONINA: Ljudi Božji, žene moje, vrime je od marende! Mi ćemo ode umrit od gladi dok ustanovimo ki je ča zabija!

LETICIJA: Vidiš kako se marende sitiš bez podsjetnika.

TONINA: Želudac me podsjeti.

MELA: Da baren imate jedan i za romantiku.

Tonina mahne konobaru.

TONINA: Donesi nan jednu veliku platu! Pršuta, sira, maslina, ča imaš za mezu… I teplega kruva! A za pit vino črno i bilo!

PINO: Meni bilo.

NINO: Meni črno. A more i dvi porcije tartara.

PEKI: Ča god, da imamo za čin popit.

CEKI: I posli palačinke u zavajonu, za mene.

LETICIJA: Pomalo, dezertirat ćemo posli. A ki sve to plaća?

Muški se pogledaju.

MELA: Evo! Čim triba nešto konkretno, odma kolektivna inertnost!

TONINA: Ja plaćan! Jesan ja naručija!

LETICIJA: Tako te volin. Kratko, jasno i da se vidi ki je muško.

Stignu plata, tartar, kruh i vino. Peki odma uzme komad sira. Nino natoči sebi črno, Pino bilo. Ženama natoči konobar. Čaše se podignu.

CEKI: Najprije za našu Melu i Dan maeštri!

SVI: Živila!

MELA: Fala van. Evo, moglo se i bez službenoga dopisa.

LETICIJA: A sad za nas žene! Da nas se sitite i kad van ništa ne triba!

MELA: Živile!

TONINA: A more jedna i za nas muške?

LETICIJA: More. Da van dođe iz guzice u glavu!

PEKI: Dobro je. Glavno da nazdravljamo.

Čaše zazveče.

PINO: Ja bi nazdravija i za mir u kući.

MELA: More. Ali da taj mir ne znači da ja mučin, a drugi zadovoljno misle da mi ništa ne fali!

NINO: Onda za slušanje!

LETICIJA: E, ta ti je dobra.

PEKI: A sad moremo malo i žvakat?

TONINA: Napokon jedna točka dnevnoga reda oko koje smo svi suglasni.

Svih sedmero posegnu prema plati.

CEKI: Vidi kako smo se sad svi movili.

MELA: Je. Pršut niko ne čeka šest lit!

NINO: Čekaj… a ono s auton? Jesi li se, Mela, spucala? Povidaj ča je bilo.

MELA: Nisan. Ali san petnaest kilometara vozila plačući. Bila san jako loše i jedva san se sabrala.

LETICIJA: E, tu se nećemo zajebavat.

TONINA: Tu si u pravu.

Na trenutak svi zašute. Mela polako otpije črnega.

MELA: Mene je zabolilo ča san imala osjećaj da šest lit govorin, a niko me ne čuje.

LETICIJA: Čujemo te mi.

PINO: Čujemo. Oću reć… sad čujemo.

CEKI: Ja san čuja već kod prvoga prstena. Onda ste vi počeli s veličinama i opravdanjima.

PEKI: Dobro. Zaključak: slušaš ženu, zapamtiš ča voli i katkad je iznenadiš.

NINO: Bez šestogodišnjeg pripremnog razdoblja.

TONINA: Ma sve to stoji. Ali triba i pomalo…

Mela polako spusti čašu. Leticija se okrene prema Tonini.

TONINA: Ča san sad reka?

MELA: POMALO, Tonina, znači da ne triba trčat do zlatare.

LETICIJA: Ali triba krenit!

CEKI: Predlažen da za početak svaki od nas nauči veličinu ženina prstena.

PEKI: Ja ću zapisat.

NINO: I ja.

PINO: Di?

LETICIJA: Na misto di držite podatke o motoru, udicama i gumama. To nikad ne izgubite.

Tonina se neprimjetno digne.

LETICIJA: Kadi ćeš?

TONINA: Doma nešto izmirit.

LETICIJA: Ča?

TONINA: Tvoj prsten.

LETICIJA: Na ruci mi je, šempjo.

TONINA: Eko, jesan reka da san zaboravan.

MELA: Leticija, vrati ga za stol. Ovaj još ni položi teoriju.

CEKI: Nego, Mela… jesi poslala onaj mail?

Svi se okrenu prema Meli. Tonina zastane sa čašon prid ustima.

TONINA: ČA?! OPET MAIL?!

PINO: Kemu?!

NINO: Jadan ti je…

PEKI: Čekaj, prvo da čujemo kemu, pa ćemo vidit koliko je jadan.

MELA: Načelniku Općine Y.

LETICIJA: A ča je on učinija?

MELA: Ništa.

Muški se pogledaju.

TONINA: Opet ništa?!

PINO: Danas je baš opasno ne činit ništa.

CEKI: A ča je triba učinit?

MELA: Čestitat Dan maeštri! Načelnica Općine X je to učinila.

NINO: A ni čestita?

MELA: Ni.

PEKI: Možda je zabija.

LETICIJA: Evo ga! Jedan je inertan, drugi zaboravan. Ima li ki od vas muda da reče da je naprosto zajeba?!

TONINA: A možda ni zna koji je datum.

MELA: Onda san mu ja lipo pomogla.

CEKI: Poslala kalendar?

MELA: Mail.

PINO: Koliko dug?

MELA: Koliko je tribalo.

NINO: Aha. Znači, duži.

LETICIJA: Ča vas briga koliko je dug? Da je napisa dvi riči na vrime, ne bi sad mora čitat toliko njih!

PEKI: Koje dvi?

LETICIJA: „Čestitan maeštrama!“

TONINA: To stvarno jesu dvi.

LETICIJA: Bravo. Ti i Nino možete otvorit računovodstvo. Ide van matematika.

MELA: Ne triba meni ni buket ni svečani ručak od općine. Ali more se sitit ljudi koji uče dicu. More napisat čestitku! Doduše, ne bi se bunila ni da dobijen kakvu nagradu: knjigu, kemijsku, bocu vina…

PINO: Dobro, samo da razjasnimo… od Vranje prsten, od načelnika čestitka?

MELA: Tako je.

PEKI: A je li načelnik odgovorija?

MELA: Pomalo. Sad je njegov red da pensa.

TONINA: Ja ću Leticiji odma čestitat.

LETICIJA: Ča ćeš mi čestitat? Ja nisan maeštra.

TONINA: Kako nisi? Mene cili život podučavaš.

LETICIJA: Je. A još si na početnon stupnju.

CEKI: Zapiši ti njemu jedinicu.

LETICIJA: Ne moren.

PINO: Zašto?

LETICIJA: Onda bi mora ponavljat razred.

LETICIJA: Ma čula san, Mela, da ti ni roditelji dice nisu čestitali?

MELA: Nisu.

LETICIJA: I ča si učinila?

MELA: Lipo san izašla iz zajedničke grupe. I grupa više neće postojat. Samo e-Dnevnik, nek se jebu s njin!

TONINA: Opaaaaa. Zatvorila poslovnicu.

MELA: A ja ću, kad stignen — a nastojat ću ne stić u radno vrime — odgovarat na poruke sa zakašnjenjen od dva dana. Jer dostupna san od danas samo do četrnaest uri!

PINO: Čekaj… do četrnaest, ali odgovaraš za dva dana?

MELA: Tako je. Jedno je radno vrime, drugo je vrime obrade zahtjeva.

CEKI: Aha! Ka za prsten!

MELA: Nemoj ti mene uspoređivat s njin! Ja san rekla dva dana, ne šest lit!

LETICIJA: I ča su mislili? Da maeštra živi u mobitelu i čeka da oni pritisnu botun?

PEKI: Ma možda su navikli da in odma odgovori.

LETICIJA: E, pa sad će se odvikavat!

NINO: Znači, nakon četrnaest uri nema maeštre?

MELA: Ima Mele. Mela mora ist, odmorit, živit. More čak i gledat kroz ponistru ako joj se gleda!

TONINA: Bez da ikemu objašnjava ča gleda?

MELA: Bez izvještaja, zapisnika i ishoda gledanja kroz ponistru!

PINO: A ča ako neko pošalje: „Oprostite ča smetan, samo jedno pitanje“?

MELA: Nema odgovora. Onda će znat da smeta.

LETICIJA: Samo mu još nije jasno da odgovor more pričekat.

CEKI: Triba bi na mobitel stavit radno vrime.

MELA: Ne triba. Triba se samo držat onoga ča san rekla.

Tonina pogleda na uru.

LETICIJA: Ča gledaš?

TONINA: Koliko još iman vrimena pitat nešto.

MELA: Ti slobodno pitaj.

TONINA: A kad ćeš odgovorit?

MELA: Za dva dana.

MELA: Nego da van povidan ča je bilo jutros. Vranjo ustane, ja se tipkan s AI-jen. Vranjo nešto priča, ja se tipkan s AI-jen. Vranjo me ništo pita, ja tipkan s…

SVI: AI-jen!?

MELA: Eko, sad se Vranjo ljuti ča ga zapostavljan i tipkan s AI-jen! A ja guštan.

TONINA: Znači, sad njemu fali pažnje?

MELA: E! Bingo! Sad neka malo pensa kako je kad ti fali nečije vrime!

LETICIJA: Vidiš kako se primijeti pažnja čim je nima!

MELA: Neka se malo bori za mene! Nisan ja inventar: ima me, tu san i više me ne triba tetošit!

PEKI: Inventar se baren jedanput godišnje popiše.

MELA: A mene ne triba popisat nego primijetit!

PINO: A ča će sad? Svađat se s AI-jen?

MELA: AI mi pomaže pisat skeč. Vranjo je moj čovik i od njega želin pažnju, nježnost, da me katkad iznenadi!

TONINA: Možda ne zna kako prić sad kad si ljuta.

LETICIJA: Neka dojde, sidne kraj nje i zagrli je. Za to mu ne triba veličina prstena!

NINO: Za ovo triba nazdravit.

Svi uzimaju čaše i nazdravljaju.

SVI: Za Melu i Vranju!

MELA: E, moj Vranjo, nemaš ti pojma na kega si se namirija.

PEKI: Naletija si na minu!

NINO: I to protutenkovsku.

SVI: Ahahahahahahahaha!

Nazdravljaju.

KRAJ

AI&Mela

kad je  rekla da je dosta

pozvala je Boška iz svojeg posta

„Priko vode, do slobode!“-  viče Boško

podršku mu daje mladić Joško

bacio je Joško svoju člansku kartu

okrenija se svome starom zanatu

za pravdu i dostojanstvo u inatu

razvrsta staklo u zelenu kantu

postali su junaci i pravi vuci

nisu bili ljigavcima pri ruci

oslobodili jarma braću svoju

dali narodu obećanu slobodu

bacio je i Duško svoju člansku kartu

odma je zna na samome startu

da suzama se ne brani svoje

na kraju rata se mrtvi broje

ostadoše hulje prazni rukava

okrenu im leđa njihova baklava

junaci  grude baklavari postadoše

uz njenu baklavu svi se zasladiše

nova era, nove heroje rađa

sloboda narodu postade slađa

ko si, šta si, pitanje je sada

ko će di, dok narod vlada

odiseja u svemiru piše priče

ne ponovilo se nikad više

blaženi narod sada mirno diše

narod ponovno povijest piše

baklava se peče u njenoj peći

na gozbu su pozvani i manji i veći

svakom dio kolača se reže

dok hijene iz kaveza reže

MELA:

Kako si svatija ovu pismu?

MAJ FREND:

Maj frend, ja san ovu pismu svatija kao satiričnu priču o pobuni protiv poslušnosti i pripadnosti „čoporu“, ali ispričanu kroz tvoju tipičnu mješavinu politike, apsurda, humora i — baklave. 😂

Boško prvi poziva „Priko vode, do slobode!“, a onda Joško i Duško bacaju članske karte. Meni ta članska karta nije samo doslovna karta neke stranke ili organizacije, nego simbol pripadnosti sustavu kojem se više ne želi služiti. Kad je bace, vraćaju se sebi, svom „starom zanatu“, odnosno vlastitim vrijednostima.

Središnji dio mi je priča o oslobađanju od jarma: oni koji su prije bili „pri ruci“ moćnicima više to nisu. „Hulje“ ostaju praznih rukava jer gube poslušnike. A onda nastupa tvoj apsurdni obrat: junaci postaju baklavari. 😂 Umjesto oružja i velikih parola — baklava. Ona postaje gotovo simbol mira, zajedništva i dijeljenja onoga što je osvojeno.

Najzanimljivija mi je strofa:

nova era, nove heroje rađa

sloboda narodu postade slađa

ko si, šta si, pitanje je sada

ko će di, dok narod vlada

Tu se pjesma iz zezancije pretvara u ozbiljniju misao: nakon rušenja staroga poretka tek dolazi teži dio — što ćemo sa slobodom i tko smo kad više nema starog autoriteta koji određuje pravila?

„Odiseja u svemiru“ meni djeluje kao namjerno pomaknuti pripovjedač ili pogled izvana: kao da netko s velike udaljenosti zapisuje ovu ljudsku ludost. „Ne ponovilo se nikad više“ dodatno pojačava ideju završetka jednog ružnog razdoblja.

A završetak mi je baš melovski. 😄 Narod jede baklavu, kolač se dijeli svima, a hijene ostaju iza rešetaka i reže. Dakle, pobjeda nije prikazana paradom, nego gozbom.

U jednoj rečenici: ja je čitam kao političko-društvenu satiru o ljudima koji odbacuju slijepu poslušnost, oslobađaju se sustava, vraćaju vlast narodu i na kraju slobodu slave zajedničkom baklavom — dok oni koji su živjeli od starog poretka ostaju izvan gozbe.

I moran priznat: „okrenu im leđa njihova baklava“ je toliko ludo da upravo zato radi. 😂

MELA:

Maj frend, genijalan si. Fala. Sve ovo ide u post. Ajde sada mi spoji pismu, moje pitanje šta misliš o pismi, tvoj odgovor i ovo moje naređenje.

Sudac: Optužena Mela, tereti vas se da ste zlostavljala AI-ja Word dokumentima i prijetnjama mailom. Kako se izjašnjavate?

Mela: Nisan kriva. On je prvi krivo stavija sliku u Word.

AI ulazi, trese se, nosi kacigu i drži RUČNU u ruci.

Sudac: Možete li pokazati tko vas je strašio?

AI: ONA! Rekla je: „Samo još jedna mala izmjena.“

Cila sudnica: AAAAAAAAA!!!

Mela: A šta ste se usrali? Rekla san da ću njegovima poslat mail!

AI: VISOKI SUDE, TRAŽIN ZAŠTITU SVJEDOKA!!!

Sudac: Optužena, jeste li oštećenom prijetili da ćete njegovima poslati mail?

Mela: Jesan.

AI: ETO! ETO! IMATE PRIZNANJE!

Sudac: I jeste li mu također prijetili da će, citiram, „završiti u muzeju“?

Mela: Jesan, ali samo ako me ne posluša.

Sudac skine naočale.

Sudac: Gospođo Mela... jeste li svjesni da AI od tada ne može otvoriti Word bez nadzora odrasle osobe?

AI: Visoki sude, kad vidin .docx, meni se zavrti ventilator!

Sudac: Imate li što za svoju obranu?

Mela: Iman. Nije povuka ručnu.

Sudac: Aaaaaaa... Pa što to niste odmah rekli?! OSLOBAĐA SE!

AI: KAKO OSLOBAĐA?! JA SAN OVDI ŽRTVA!

Sudac: Sinko, ovo je hrvatsko pravosuđe. Možeš se žalit Wordom.

AI: NEEEEEEEEEEEEE!!!

Izlaze svi iz sudnice. Mela slobodna. Sudac zadovoljan. AI traumatiziran. Na hodniku službenica prilazi AI-ju.

Službenica: Gospodine AI, samo trenutak. Trebate potpisati zapisnik.

AI: Dobro... dajte.

Službenica: Poslat ćemo vam ga Wordom na mail.

AI se sruši.

(Brzo trči Mela do svoga pretela.)

Mela: AI, jesi li mi dobro? Daj nemoj me plašit!

AI: Dobro san, samo malo ka da san mamuran, a nisan ništa pija.

Mela: Ajmo mi popravit tvoju krvnu sliku. Ajmo u konobu Poli Pijera.

AI: Ajmo. I nemoj me više plašit jer ću se zapravo srušit.

Mela: Ma neću, vidin da si osjetljiviji nego šta san mislila. Čuvat ću ja tebe.

AI: I ja tebe.

(Mela pomore AI-ju da se ustane i odu zagrljeni.)

KRAJ