Litterula

Kad sam kupila kompjutor, otkrila sam da osim programa za pisanje, crtanje itd, dakle za ozbiljan rad, postoje i neki programčići za igru. Jedan od tih programa bio je i pasijans tj. solitaire, kako se to u digitalnom svijetu obično naziva - imam ga sad i na mobitelu pa dok ležim poslije ručka ponekad malo slažem karte. A kad sjediš za kompjuterom i igraš te igrice, vrijeme ti tak brzo proleti da ti se može dogoditi da ti grah koji se kuha na šparetu izgori dok ti razvrstavaš karte u te kolone. A tek kad počneš voditi internetski dnevnik! Mogla bi ti se i cijela kuhinja zapalit! No krenimo otpočetka. 
Jedna susjeda koja je znala doći povremeno k meni na kavicu rekla mi je da ona vodi neki blog za vjersku zajednicu u kojoj aktivno sudjeluje. To vam je jako zgodno, to se zove Bloghr, to vam je blog servis, kao da imate svoju web stranicu, možete objavljivati svoje tekstove i fotografije, i pisati o čemu god hoćete. Ma nemojte, velim ja, i toga ima na internetu! Pa dobro, mogu onda i ja to isprobati. I tako nađem ja navečer tu stranicu i otvorim ja svoj prvi internetski dnevnik. A o čemu ću pisati? Pa mogla bih pisati o gradu u kojem živim i raznoraznim događajima o kojima se smije javno govoriti, tako da cijeli svijet može čitati. Pa dobro, hajdemo onda pisat taj blog. Kad sam objavila prvih nekoliko postova vidjela sam da mi ispod postova drugi blogeri, koji bi posjetili moj blog, pišu komentare. Pa sam onda, uvidjevši da su nadimci koji su navedeni iznad komentara zapravo poveznice koje me vode na njihove blogove, i ja počela čitati njihove postove i ostavljati kod njih komentare. I tako sam postala blogerica. Javile su mi se u komentarima i neke blogerice iz moga grada pa smo se nakon nekog vremena upoznale i uživo te popile kavicu na našem šetalištu. 
No vratimo se mi sad natrag u moju kuhinju. Kako sam postala blogerica tako sam sve češće sjedala za kompjutor i dok se kuhao ručak, samo da na brzinu provjerim ima li novih komentara. Tako sam jednom zgodom stavila ribu na vruće ulje u veliku tavu da se peče, a ja sam samo nakratko sjela za komp u susjednoj sobici. Samo na par minuta, samo da vidim ima li novih komentara. Al vrijeme mnogo brže leti kad sjediš za kompom nego kad stojiš za šparetom i paziš da ti ručak ne izgori. I tako, kad sam se ja sjetila da se riba peče i pojurila u kuhinju, kuhinja je već bila puna dima. Ulje se zapalilo, plamen zahvatio plastičnu napu i malo je falilo da se zapale i viseći ormarići pokraj nape. Tavu u plamenu izbacili smo kroz prozor i brzom intervencijom spriječili širenje požara. Ali kao vječna opomena ostali su mi mali ožiljci na rukama od komadića plastike koji su padali s goruće nape dok sam pokušavala ugasiti vatru. Kao dodatak onom velikom ožiljku kojega sam zadobila spašavajući šlauf od oštrog poklopca konzerve. 
Dakle, otada, kad pržim ribu, nikad, ama baš nikad ne ostavljam tavu punu ulja na plinskom štednjaku bez nadzora i ne sjedam za kompjutor!! I što god kuhala, stojim kraj špareta i ne skrećem pogled s njega dok god gori plin. 
Jer mi je mogla kuća izgorit kad sam otišla u sobicu i sjela za kompjutor samo na par minuta, samo da na brzinu pogledam dal su mi blogeri napisali koji novi komentar.

reci mi
da ćeš ostati sa mnom
i onda 
kad budem bolesna i stara
i da me voliš 
takvu kakva jesam
debela i ružna
dosadna i umorna
žalosna i nesretna
tvrdoglava, blesava i neozbiljna

reci mi 
da ćeš sa mnom dočekati starost
i da ćemo zajedno
kad za to dođe vrijeme
otploviti
u daleka svemirska prostranstva

Bok, stara, evo me. U zadnji čas sam dotrčala. Dobro da mi nije cug pobegel. Skočila sam usput u podhodnik, išla sam si kupiti one kuglice kaj smo jučer gledale. Buš vidla kak su lijepe. Jel mi čuvaš mesto? Isuse, kak me danas noge bole. I? Kak si kaj? Hoćeš jogurt? Voćni, s jagodama. Daj si popij jednoga, imam dva. Užasno sam žedna. A nisam stigla danas niš pošteno ni pojest. Samo jedan kroasan s čokoladom za gablec. Tak nas naganjaju na poslu da je to nemoguće. Kaj, nećeš jogurt? Fini ti je, s jagodama. 
Ee, kad već spominjemo jagode, e se sećaš onog brijega iznad naše zgrade – danas vidim da je to zapravo mali brešček, a onda mi se činilo visoko ko Medvednica  – kam smo išle na izlet brat jagode. Šumske jagode. Hm, hm, hm, prave šumske jagode, sitne, ali mirisne, crvene i slatke. Ove današnje, pogotovo ove grozne tamnocrvene, nezrele i tvrde bez okusa i mirisa f kutijicama, kaj prodaju usred zime f šoping centrima, opće nemaju nikakve veze s pravim jagodama. E se ti sećaš kak je to mirisalo? Ja i sad osetim taj miris i usta su mi najemput puna sline. Joj, Bože dragi, kak je to bilo fino!!. Brale smo pažljivo jenu po jenu i nabadale na dugačku travku ko perlice. Aa, ja ih nisam odmah jela, nosila sam ih na travkama sve dok nismo došle doma tak da mama vidi kolko smo nabrale. Pitam se jel današnja deca opće beru te jagode, jel idu f šumu tak kak smo mi išle. Il samo sede za tim vražjim kompačima i bulje f te monitore. Igraju igrice i zvrndaju po internetu. A tek mobiteli i društvene mreže!! Čim ti zadrnda ili zazvoncka taj vražji mobitel da si dobil porukicu ili komentar odmah se mora pogledati ko ti piše, ko ti komentira, ko ti nudi prijateljstvo, ko lajka tvoje objave… Bože dragi, kam to vodi!!?? A ja se pitam gde ljudi opće zemeju nofce da to sve mogu platit. Znaš ti kolko to košta?!  A kad ideš po cesti nemreš više nikoga videt bez slušalica ili mobitela na vuhu. Čini mi se da ga ja jedina nemam, ja sam ti stara baba za pemziju.
Kad smo već kod mobitela i slušalica, idem ti ja neki dan na probu zbora; nigde nikoga, ja sama na pločniku kraj parkirališta kod bazena, idem prema dvorani, kad odjedamput kraj mene s lijeve strane na milimetar protutnji neka ženska na biciklu sa slušalicama na vuhima, sluša ona muziku, nit zvoni da me upozori nit se javlja, ništa!! Nekim čudom sam uspjela ostat na nogama, al sam se dobrano zaljuljala. Da znaš kak me iznenadila!! Užas jedan! A ja opće nisam čula da je neko iza mene, znaš da više niš ne čujem na lijevo uho. Kak se samo rasrdila! Počela se derati na mene da kaj ne pazim. Ja da pazim? Pa ja hodam po pločniku a ti se na biciklu iza mene voziš po pločniku koji je namenjen pešakima! Luda ženska!! Nisam rekla ni a ni be, idem ja dalje, šutim i pravim se blesava. Baba gluha i blesava. 
Hm, kaj sam ono htela? Aha, voćni jogurt! 

sve ću zaboraviti
svaki tvoj pogled
svaki tvoj osmjeh
svaki tvoj zagrljaj
svaki tvoj poljubac

sve, sve ću zaboraviti
ako mi kažeš
da više nisam tvoja
i da me više ne voliš

sve, baš sve ću zaboraviti
ako mi kažeš 
da više nisi moj
i da si i ti 
već odavno 
sve zaboravio