Mala zadovoljstva
Kad mi netko javi da moramo odgoditi dogovor za večeras, ponekad mi baš bude drago. Odgovorim da nema problema, da ćemo se već naći, i odložim mobitel. Ako sam se već obukao, presvučem se.
Volim te ljude. Da smo se našli, vjerojatno bismo ostali do kasno i bilo bi nam dobro. Ali taj mi se dan očito nije išlo, samo to nisam znao dok nisu otkazali. Sad mogu ostati doma, a nikoga nisam razočarao. Još se meni ispričavaju.
Ima tih malih zadovoljstava koja zvuče pomalo glupo kad ih pokušaš nekome objasniti. Probudiš se po noći, uvjeren da već moraš ustati. Ne da ti se ni pogledati koliko je sati. Onda ipak pogledaš, a ono tek tri. Okreneš se na drugu stranu, povučeš pokrivač i još malo uživaš u tome što smiješ nastaviti spavati.
Drago mi je i kad mi priđe tuđi pas. Pusti ljude s kojima je došao, dođe do mene i nasloni se da ga pomazim. Vlasnik kaže: „Čudno, inače ne ide svakome.”
E, to mi je drago čuti. Možda to kaže svima, možda mirišem na svoga psa, ali neću sad kvariti.
Onda ono kad uđeš u kuću i vani počne pljusak. Još nisi ni cipele skinuo, a već lupa po prozoru. Odeš pogledati kako pada i razmišljaš gdje bi sad bio da si se putem još malo zadržao. Vrećice su na suhom, ti si na suhom, nigdje ne moraš. Ostaneš kraj prozora koju minutu duže nego što treba.
Nađem ponekad i novac u jakni koju dugo nisam nosio. Gurnem ruku u džep, napipam nešto, izvučem deset eura. Moj novac, jasno. Nisam ništa zaradio, samo sam zaboravio gdje sam ga stavio. Svejedno se razveselim i još pregledam ostale džepove. Kad već ide, možda ima još.
Posebno mi je drago kad netko čuje nešto što sam rekao više sebi nego društvu. Svi pričaju, ja nešto dobacim, a jedna osoba na drugom kraju stola počne se smijati. Ostali pitaju što je bilo. „Ma ništa”, kažemo, jer dok im objasnimo o čemu smo pričali, više neće biti smiješno.
Ima i sasvim običnih stvari. Kad iz prve otvoriš staklenku koju su ti donijeli jer nitko ne može. Potrudiš se izgledati kao da nije bilo teško, premda te malo zaboljela ruka. Ili kad se sjetiš imena koje ti se cijelo jutro mota po glavi. Izgovoriš ga naglas usred nečega sasvim drugog, pa te netko pogleda i pita što ti je.
Ništa mi nije. Sjetio sam se.
Kad me poslije pitaju kakav mi je bio dan, svega toga uglavnom nema u odgovoru. Kažem da je bio dobar, običan, ništa posebno. Zaboravim i psa i staklenku, a onih deset eura već sam negdje potrošio.
Za otkazani dogovor ipak kažem da mi je žao. Moramo se naći drugi tjedan.
