IQ vs BBQ

Svratio sam do Mirka po dogovoru za janjca. Rekao je da dođem predvečer, ali kad sam stigao, tek je nosio hranu ovcama. Ostavio sam auto pred kućom i pošao za njim u šupu.

„Čekaj samo da im naspem pa ćemo sjest. Ima pive u frižideru.”

Na niskoj drvenoj pregradi stajala je vreća ječma. Mirko je izvukao džepni nož i počeo rezati konopac oko njezina otvora.

„Nego, što ti zapravo pišeš u tim knjigama?”

„Fikciju. Najviše znanstvenu fantastiku.”

„Šta ti je to?”

„Izmišljene priče. Recimo, bajke za odrasle. Za ljude koji baš vole maštati.”

Povukao je konopac i rastvorio vreću.

„Davno smo mi bili mali, moj Vedrane.”

„Pa ne moraš prestati maštati zato što si odrastao.”

„Ne moraš. Samo, šta tu ima za cijelu knjigu?”

„Evo, čovjek završi u dalekoj budućnosti. Ima drugih svjetova, putovanja svemirom…”

„Koliko ja znam, tamo nema zraka ni ništ.”

„Nema vani. Ali imaš svemirski brod. U njemu živiš, putuješ. Kao podmornica, samo…”

„Razumijem ja brod. Nego kud ide?”

„Traži način da se vrati kući.”

„A što je odlazio?”

„Nije htio. Dogodilo mu se.”

Mirko je zahvatio ječam plastičnom posudom i presuo ga u kantu kraj nogu. Pričekao sam da prestane šuštati.

„I sve si ti to izmislio?”

„Jesam.”

„I taj brod?”

„I brod.”

„Pa kako znaš kako radi?”

„Moram ga osmisliti. Da ima nekog smisla, da ne bude baš svašta.”

„Maloprije si rekao da možeš maštat.”

„Mogu, ali moram se držati onoga što sam napisao. Ako se nešto pokvari, ne mogu na sljedećoj stranici zaboraviti da je pokvareno.”

„Dobro, to razumijem. Primi ovu.”

Pružio mi je punu kantu, a za sebe napunio drugu. Ponijeli smo ih kroz šupu prema toru.

„Znaš Game of Thrones?” upitao sam.

„Koga?”

„Igru prijestolja. Ona serija što je išla. Kraljevi, zmajevi…”

„To ti ja ne gledam.”

„Gledaš inače serije?”

„Ma jok. Mater gleda Kumove, a ja odem u kuhinju.”

„Što ti smeta?”

„Ma razvlače. Neki dan prođem, njih dvoje se svađaju. Sutra opet. Mater kaže da sjednem, da će sad on sve saznat.”

„I jesi sjeo?”

„Jesam. Pojeo večeru, on još ne zna.”

Otvorio je vrata prema toru i pridržao ih nogom. Krenuo sam za njim, ali mi je kanta zapela za dovratak.

„Nakreni je. Malo. Prosut ćeš.”

Ovce su prišle koritu prije nego što smo stigli do njega. Mirko se provukao između njih i pokazao mi da sipam na drugi kraj. Dok sam se sagnuo, jedna mi je gurnula glavu pod ruku.

„Samo sipaj. Maknut će se.”

Nije se maknula, ali uspio sam istresti ječam pokraj njezine njuške. Vratili smo se u šupu i Mirko je zatvorio vrata za nama.

„Nego, zašto bi to netko čitao?” pitao je. „To tvoje.”

„Zato što ga zanima što će biti s tim čovjekom. Kako će se snaći tamo gdje je završio.”

„Ali zna da si izmislio.”

„Zna.”

„Ja ti nekako vjerujem ono što vidim.”

„Ma ne trebaš mi vjerovati da se dogodilo. Znaš da nije. Ali dok čitaš, zamisliš kako bi bilo da jest.”

Složio je prazne kante jednu u drugu.

„Meni bi prvo morao objasnit kako je dospio tamo.”

„Pa to i piše.”

„Dobro, nisam čitao. Pitam.”

Htio sam krenuti od početka romana, ali Mirko je već presavio otvor vreće i tražio kamo je stavio nož. Bio mu je na pregradi, iza lakta. Dodao sam mu ga.

„Taj čovjek ima nekoga doma”, nastavio sam. „A ne može se javiti. Ne zna koliko je tamo vremena prošlo ni čeka li ga još itko. Možda se vrati, a ljudi koje poznaje odavno su umrli.”

Mirko je zatvorio nož.

„Koliko ga nema?”

„Njemu je možda prošlo nekoliko mjeseci. Doma su mogle proći godine.”

„Kako sad to?”

„Vrijeme ne mora svuda prolaziti jednako.”

Pogledao me, čekajući da objasnim. Iza vrata ovce su gurale korito po betonu.

„To je sad malo dulja priča.”

„Ajde onda uz pivu.”

Oprali smo ruke na slavini uz šupu. Mirko je pustio da se ja prvi poslužim ručnikom koji je visio na čavlu, pa zaključao vrata. Na terasi pred kućom izvukao je dvije stolice ispod stola i otišao po pivo. Iz kuće se čuo televizor.

Kad se vratio, odustao sam od fizike.

„Jesi kad razmišljao kakav bi ti život bio da si otišao živjeti drugdje?”

„Jesam. Mogao sam s bratićem u Njemačku.”

„I zamisliš kako bi ti danas bilo? Gdje bi živio, što bi radio?”

Mirko je otvorio svoju bocu i pružio mi otvarač.

„On je već u penziji. Ima stan dolje na moru, pola godine provede tamo. Zove me da dođem.”

„Bi li ti bilo bolje da si otišao s njim?”

„Otkud znam. Možda bih se vratio za dva mjeseca. Nisam ja za tvornicu.”

„E, od toga može krenuti priča. Recimo da si otišao. Što bi bilo prvi dan, koga bi upoznao, zašto bi ostao ili se vratio. Počneš zamišljati pa te povuče.”

„Samo ti odeš u svemir.”

„Odem.”

„Meni bi i Njemačka bila dosta.”

Otpili smo pivo. Mirko je pogledao prema toru kad je nešto lupnulo, pričekao trenutak pa se opet naslonio.

„A koliko ti treba da to napišeš?”

„Mjesecima. Pa onda čitam, popravljam. Nekad se na jednoj stranici zadržim cijelo popodne.”

„Da l' se to isplati, moj Veki?”

„Prodam pokoju”, rekoh.

Nije rekao ništa. Podigao je bocu i otpio.

S ceste se čuo traktor. Mirko se nagnuo da vidi tko prolazi, podigao ruku i ostao tako dok ovaj nije zamaknuo iza kuće. Onda me pitao koliko nas dolazi u nedjelju i vratili smo se janjcu.

Dogovorili smo kad ću ga preuzeti. Rekao je da ponesem veću posudu nego prošli put. Završio sam pivo i ustao.

„Donijet ću ti knjigu.”

„Donesi. Samo nemoj za dva dana pitat jesam pročitao. Ja navečer uzmem nešto čitat pa mi padne na prsa.”

Odložio sam praznu bocu uz njegovu.

„Polako. Ne žuri se.”

„Čekaj, nisi mi rekao.”

„Što?”

„Je li se taj tvoj vratio kući?”

„To bi morao pročitati.”

Spustio je bocu na stol.

„Dobro, reci mi barem jesi ga vratio ili još pišeš.”

„Napisao sam. Ali ima nastavak.”

Mirko me pogledao, pa odmahnuo rukom prema stolici s koje sam upravo ustao.

„Aj', man' se, Vedrane, ćorava posla.”