Dragi moji svi,

tek san prije neki dan skužila da iman bipolarni poremećaj, a doktor psihijatar mi je lipo pokaza u dokumentaciji da ga je otkrija, tj. dijagnosticira još 2014.

Ukratko:

1. bila san jako loše. Zapravo, još prije san bila loše, a tek 2014. bila san dobro. U seansama kojima san prisustvovala s vrhunskom psihijatricom Jadrankom Jeličić bile su dijagnoze kronični stres, psihoza, depresija. Možda je i ona dijagnosticirala bipolarni poremećaj, no ja nisan čitala i razumila harte. Bilo mi je samo važno da buden bolje, da tablete djeluju.
2. rastavila san se od muža koji mi je reka da će me izludit, da će se ubit i namistit da san ga ja ubila, da će biti troje mrtvih… Sve san uspila spasit.

U razdoblju od 2008. do 2014. počela san zapisivat asocijativne riječi i rečenice koje san razumila samo ja, sve što mi se događalo, da ne zaboravin. 2014. mislila san da je roman gotov, ali beštija nije.

Sad je 2026. i ja san u hiper fazi, puna energije, iman poremećaj spavanja, fiks-ideje da san poznata, svemoguća… Na bolovanju san. Roman je završen tek sada i proslijeđen jednom redatelju.

U svim proteklim godinama nisan nijednom pomislila na samoubojstvo do prekjučer, kad san se rasplakala, ali ono pravo rasplakala zbog jebenog prstena koji želin šest lit i koji je Vranjo napokon kupija. Ali nisan sritna jer san ga isprosila ka prosjak ljubavi, pa san ga u naletu bijesa bacila, a zatin mu ga platila.

U svih osamnaest godina stalno san bila gori, doli i na sredini, u normali. Svaki put san sama morala pripoznat euforiju ili euforijicu, ka sada, pa san se sama javljala psihijatru.

Od 2013. san kod psihijatra Darka Kosa, koji me vodi do dan-danas. Ja san poslušni pacijent, pridržavan se terapije, sama se javljan na pregled kad vidin da letin, da mi je jako lipo, prelipo, ili mi se jave dosadne crne misli ka paranoja, strah da me neko želi ubit. Ili, još gore, da mogu radit sve šta hoću, da me svi čuvaju.

Kurac me čuva, ako se neću čuvat sama.

Evo kako to kod mene izgleda:

• Iman viška energije.
• Mislin da san svemoguća.
• Iman faze tuge i plakanja.
• Poželila san se spičkat s auton.
• Iman maniju pisanja i stvaranja — kreativna faza.
• Iman poremećaj sna, često se budin za WC, budin se ranije i krećen delati…
• Iman faze iscrpljenosti, trenutne pospanosti kad zaspen za stolon, na WC školjki.
• Jako psujen.
• Zanima me politika, gledan sve dnevnike i jeben svima mater.
• Pokušavan vozit jako brzo, pripreman se za to ako me neko bude tija ubit — paranoja.
• Puca me na dobrotu, suosjećanje, empatiju — često se ježin na ljudske nedaće.
• Trošin novac nemilice, virujuć da sve moje pomagače i one koji me čuvaju financira dobri šeik.
• Trenutačno zaboravljanje
• Glasna muzika i glasno pjevanje mi puni baterije, more me smiruje.

Živin i radin normalno, osin kad me spuca BP — bipolarni poremećaj. Tada san na bolovanju. Okolina i poslodavac razumiju. Nisan opasna za ostale jer me, kako ja to doživljavan, 90 % puca na pozitivu, a 10 % na kritiku politike, samoubojstvo, kritiku Toca… kritiku Vranje…

Od samog početka, kad san samoinicijativno posjetila psihijatricu jer san jako pametna i prepoznala simptome za koje san mislila da su simptomi šizofrenije, uvik san promatrala i proučavala sebe i redovito se javljala doktorici. Nikad nisan sama prekidala terapiju jer san, naravno, jako inteligentna i obrazovana da znan da se to ne smije radit na svoju ruku.

Najgore mi je bilo vrime depresije, down faza, kad ne bi mogla ist, govorit, pivat, skuvat juvu, čistit kuću. Bila je faza kad san nepomično ležala i buljila u prazno i jako duuuuuugo spavala, smršavila…

Iz depresivnog stanja izlazila san jako sporo i dugo. Sve sekunde bile su vječnost. No tada nisan nikad poželila ubit se. Moja okolina me bodrila da je to samo prolazna faza i da ću biti dobro.

Uz terapiju san sebi pomagala plivanjem, pjevanjem, pisanjem, smijanjem, teretanom… Sve san  u depresiji bila ostavila ili nisan mogla, ali vožnju ne, jer san bila prisiljena vozit, da buden mobilna.

Ja to opisujen ovako: kod psihičkih bolesti kada se mozak srami biti bolestan, negira to i odlučuje da neće pit tablete. I onda se mogu dogodit pizdarije, ubiješ nekoga jer si ima grozan strah do kostiju, strah od nekoga koji ne postoji...

E pa, dragi moji, u mozgu ima još mozga zdravog — pronađite ga i neka vas on potakne da potražite pomoć i čuvate sebe.

Kad van se učini da ipak nije moguće da vas neko želi ubit već godinama i da to nikako nije učinija, znači da je vrime poć kod doktora. Kad van se učini da van se događaju čuda — vrcon kod doktora. Neka čuda budu uistinu čuda, ali brzo kod doktora.

U ovoj trenutnoj fazi jako puno zaboravljan. Niti se ne stignen ustat da pođen po nešto, odma zaboravin. Al san istrenirala mozak da uključi „mozakgoogle” i siti me ča san tila. Pa me nakon nekoliko minuta ili nekoliko sati siti ča san tila.

NAJVAŽNIJA STVAR JE SLJEDEĆA: ne prekidajte terapiju na svoju ruku.

Ako van terapija ne odgovara, imate nuspojave ili mislite da van više ne triba jer ste dobro — recite to doktoru. Nagli prekid nekih lijekova može izazvati pogoršanje bolesti.

Netko je na ovon blogu u jednom komentaru napisa: „Bit ćeš ti dobro.”

Fala mu.

A tebi, Toco, moja isprika ako san te jako povridila. No ja i dalje stojin pri tome da kukaš i to me nervira. Volin tvoje pozitivne postove.

AI mi je neke moje rečenice prominija, jebat ću mu mater!!!

Mela&AI