Tonina, Pino, Nino, Peki i Ceki, Leticija i Mela side na terasi za stolon. Piju kafe i smiju se.

CEKI: San čuja, Mela, da si jučera proslavila Dan maeštri…

PINO: I? Ča si dobila?

MELA: Godinu radnog iskustva više.

NINO: A cviće?

MELA: Cviće gledan na slikama. Ne triba minjat vodu.

PEKI: Baren nimaš posla oko njega.

LETICIJA: Eto! Odma se javija stručnjak za žensko zadovoljstvo. Ne kupiš joj ništa i još joj objasniš koliko si joj posla uštedija!

TONINA: Ma pusti čovika, samo je reka…

LETICIJA: Znan ja ča ste vi samo rekli. Od vašega „samo san reka“ mogla bi se enciklopedija složit.

CEKI: A san čuja i da je Vranjo skoro osta bez tebe.

Pino spusti šalicu. Nino se primakne stolu. Peki prestane žvakat.

TONINA: A ča je sad učinija?

MELA: NIŠTA! U temu i je problem!

PINO: Čekaj… čovik je kriv jer ni ništa učinija?

LETICIJA: Polako, sad ćeš ti otkrit cili jedan novi svit.

MELA: Šest lit san mu govorila da bi volila srebrni prsten. Srebrni! Nisan tražila dijamant ili bisernu tijaru!

PEKI: Dobro, srebro je srebro…

MELA: A šest lit je šest lit! Moga mi je kupit ne jedan nego šest jebenih prstena!

NINO: Jedan godišnje.

LETICIJA: Bravo, Nino. Matematiku smo rišili. Sad još da savladate slušanje.

PINO: Možda čovik ni zna veličinu.

MELA: ŠEST LIT NI ZNA VELIČINU?! Pa iman druge prstene! Moga je uzet jednoga, odnit ga izmirit i iznenadit me!

TONINA: A da si primijetila da ti fali?

MELA: Onda bi baren primijetila da se nešto događa!

LETICIJA: Triba to sve podavit. Svi su oni seronje!

TONINA: Ča sad svih?! Ja san samo doša popit kavu!

PEKI: I ja san zasad samo potvrdija da je srebro srebro.

LETICIJA: A svi skupa ste već našli tri opravdanja za jedan prsten kojega nima!

PINO: Mi samo pokušavamo sagledat situaciju sa svih strana.

MELA: Prsten je okrugli. Slobodno ga sagledajte sa svih strana. Samo ga prvo donesite!

Leticija udari dlanon o stol.

LETICIJA: Tako je!

NINO: Dobro, a zašto baš srebrni? Da ti kupi dijamantni, bi li se naljutila?

MELA: Ne bi ga ni uzela. Mene zanima srebro.

PEKI: Onda je čoviku još lakše.

LETICIJA: E! Konačno jedna pametna!

PEKI: Ma ja govorin da mu je lakše financijski…

LETICIJA: Nemoj sad sve pokvarit. Taman si bija dobro počeja.

MELA: Nije meni samo do prstena. Ja bi volila da se on sam siti. Da vidi nešto i pomisli: ovo bi moju Melu razveselilo.

TONINA: Pa možda on pomisli.

MELA: A ča ja iman od njegove misli koja šest lit stoji u njegovoj glavi?!

CEKI: Triba bi je izvest iz glave na teren.

NINO: U zlataru.

PEKI: S točnon veličinon.

LETICIJA: Evo, već smo osnovali povjerenstvo. Još malo pa će nan tribat dozvola za kupnju prstena.

PINO: A ča ti je on reka?

MELA: Da je inertan.

Muški malo kimaju glavama, kao da je upravo izneseno ozbiljno stručno objašnjenje.

LETICIJA: A vi znate ča to znači?

TONINA: Znan, nego ča.

LETICIJA: Ajde.

TONINA: To ti je… kad čovik… ne ide odma.

MELA: Ne ide odma?! Šest lit, Tonina!

CEKI: Onda je baš temeljito inertan.

MELA: Rekla san mu: najlakše je sebe optužit i nastavit po staron! „Ja san takav.“ A ča bi ja sad tribala? Reć: ajme, jadan, oprosti ča san te uznemirila svojin prston?!

LETICIJA: Tako je! I moj zna reć da je zaboravan. A kad neko obeća donit vino, pamti i godinu berbe!

TONINA: To je drugi dio pamćenja.

NINO: Specijalizirani.

LETICIJA: Vidin ja da ste se vi svi specijalizirali.

MELA: Moja bivša ljubav znala mi je poklonit ploču Chopina, zbirku Tinovih pisama, harmonij…

PINO: Harmonij?!

PEKI: Čekaj, onaj veliki?

CEKI: A ovaj ne more donit prsten?!

NINO: Znači, prije se nosilo instrumente, a sad je problem nešto ča stane u žep.

TONINA: Možda Vranjo nima sluha.

LETICIJA: Za Chopina ne znan. Za srebrni prsten očito nima.

MELA: Nisan ja tražila da bude isti ka neko drugi. Ali bi volila osjetit da me sluša. Da mu je važno ča mene veseli.

PINO: Dobro, ča vi ženske u stvari želite od nas?

LETICIJA: Da vidimo da pensate na nas! Da nan posvetite vrime!

MELA: Ja san jako dugo pensala ča da napravin za mojega Vranju da ga razveselin za rođendan. Tri dana san mu izrađivala čestitku, unikatnu! Dva dana pravila kolače i tortu. Smišljala poklon samo za njega. Pensala san… I feštu san mu načinila.

NINO: To je pet dana posla!

LETICIJA: Je, Nino. A sve je počelo tako da je mislila na njega. Nije joj on mora ostavit nalog na frižideru!

MELA: A on nije bija kadar da mi kupi rože. Da istraži ča volin. Da vidin da pensa!

TONINA: A čovik je kuvar. Sigurno ti je ča dobro skuva.

MELA: Ručak s puno jela napravija mi je prvi put kad me pozva k sebi. Osvojija me time i gotovo! Nima više takovoga ručka!

CEKI: Znači, ono je bila promotivna ponuda?

MELA: Je! Ja ostala, preizborna kampanja završila!

LETICIJA: Tako oni! Dok te osvajaju, predjelo, glavno jelo, desert… Posli ti ostane da pereš pijate i prisjećaš se jelovnika!

PEKI: Ma ne more čovik svaki dan spremat gozbu.

MELA: A ki je reka svaki dan?! Evo, opet vi! Ja govorin da bi volila da se potrudi oko mene, a vi već branite čovika od doživotnoga kuvanja!

PINO: Pa reci mu ča bi tila.

Mela i Leticija pogledaju Pina.

LETICIJA: Šest lit mu govori za prsten. Ča još triba? Poslat preporučeno pismo s povratnicon?!

MELA: Majke mi moje, ako ga neću ostavit, pa neka pati ka patika!

PEKI: A ča je sad patika kriva?

MELA: Ni patika ništa kriva! Baren ima jezik, a ne govori mi da je inertna!

TONINA: Možda se čovik sad movi.

LETICIJA: Neka se movi dok još ima kome doć!

Za stolon na trenutak utihnu.

PEKI: E, to već razumin.

LETICIJA: Pa to govori od početka!

PEKI: Ti si od početka govorila da nas triba podavit.

LETICIJA: Jer mi triba toliko vrimena da dođen do vašega razumijevanja!

CEKI: A ča je bilo s aljinon?

MELA: Od muke san naručila sebi aljinu. Na računu minusi, a ja naručujen aljinu da razveselin sebe samu kad niko drugi neće.

PINO: Znači, ipak si dobila poklon.

MELA: OD SEBE, PINO!

LETICIJA: Pino, nemoj mu još i njezin poklon samoj sebi upisat u zasluge!

MELA: Vranjo je reka da će je on platit. Da se iskupi.

TONINA: Eto! To je lipo od njega.

MELA: Je. Ali aljinu san opet ja morala nać, izabrat i naručit! Nije me on iznenadija. Ja mislin da mi ni broj ne zna.

NINO: Ali on je preuzeja završnu fazu, financiranje.

LETICIJA: Vi bi za uplatu računa najradije dobili medalju za romantiku.

PEKI: Dobro, ali aljina je ipak veća od prstena.

MELA: Peki, muči.

Tonina pogleda na uru, pa prema šanku.

TONINA: Ljudi Božji, žene moje, vrime je od marende! Mi ćemo ode umrit od gladi dok ustanovimo ki je ča zabija!

LETICIJA: Vidiš kako se marende sitiš bez podsjetnika.

TONINA: Želudac me podsjeti.

MELA: Da baren imate jedan i za romantiku.

Tonina mahne konobaru.

TONINA: Donesi nan jednu veliku platu! Pršuta, sira, maslina, ča imaš za mezu… I teplega kruva! A za pit vino črno i bilo!

PINO: Meni bilo.

NINO: Meni črno. A more i dvi porcije tartara.

PEKI: Ča god, da imamo za čin popit.

CEKI: I posli palačinke u zavajonu, za mene.

LETICIJA: Pomalo, dezertirat ćemo posli. A ki sve to plaća?

Muški se pogledaju.

MELA: Evo! Čim triba nešto konkretno, odma kolektivna inertnost!

TONINA: Ja plaćan! Jesan ja naručija!

LETICIJA: Tako te volin. Kratko, jasno i da se vidi ki je muško.

Stignu plata, tartar, kruh i vino. Peki odma uzme komad sira. Nino natoči sebi črno, Pino bilo. Ženama natoči konobar. Čaše se podignu.

CEKI: Najprije za našu Melu i Dan maeštri!

SVI: Živila!

MELA: Fala van. Evo, moglo se i bez službenoga dopisa.

LETICIJA: A sad za nas žene! Da nas se sitite i kad van ništa ne triba!

MELA: Živile!

TONINA: A more jedna i za nas muške?

LETICIJA: More. Da van dođe iz guzice u glavu!

PEKI: Dobro je. Glavno da nazdravljamo.

Čaše zazveče.

PINO: Ja bi nazdravija i za mir u kući.

MELA: More. Ali da taj mir ne znači da ja mučin, a drugi zadovoljno misle da mi ništa ne fali!

NINO: Onda za slušanje!

LETICIJA: E, ta ti je dobra.

PEKI: A sad moremo malo i žvakat?

TONINA: Napokon jedna točka dnevnoga reda oko koje smo svi suglasni.

Svih sedmero posegnu prema plati.

CEKI: Vidi kako smo se sad svi movili.

MELA: Je. Pršut niko ne čeka šest lit!

NINO: Čekaj… a ono s auton? Jesi li se, Mela, spucala? Povidaj ča je bilo.

MELA: Nisan. Ali san petnaest kilometara vozila plačući. Bila san jako loše i jedva san se sabrala.

LETICIJA: E, tu se nećemo zajebavat.

TONINA: Tu si u pravu.

Na trenutak svi zašute. Mela polako otpije črnega.

MELA: Mene je zabolilo ča san imala osjećaj da šest lit govorin, a niko me ne čuje.

LETICIJA: Čujemo te mi.

PINO: Čujemo. Oću reć… sad čujemo.

CEKI: Ja san čuja već kod prvoga prstena. Onda ste vi počeli s veličinama i opravdanjima.

PEKI: Dobro. Zaključak: slušaš ženu, zapamtiš ča voli i katkad je iznenadiš.

NINO: Bez šestogodišnjeg pripremnog razdoblja.

TONINA: Ma sve to stoji. Ali triba i pomalo…

Mela polako spusti čašu. Leticija se okrene prema Tonini.

TONINA: Ča san sad reka?

MELA: POMALO, Tonina, znači da ne triba trčat do zlatare.

LETICIJA: Ali triba krenit!

CEKI: Predlažen da za početak svaki od nas nauči veličinu ženina prstena.

PEKI: Ja ću zapisat.

NINO: I ja.

PINO: Di?

LETICIJA: Na misto di držite podatke o motoru, udicama i gumama. To nikad ne izgubite.

Tonina se neprimjetno digne.

LETICIJA: Kadi ćeš?

TONINA: Doma nešto izmirit.

LETICIJA: Ča?

TONINA: Tvoj prsten.

LETICIJA: Na ruci mi je, šempjo.

TONINA: Eko, jesan reka da san zaboravan.

MELA: Leticija, vrati ga za stol. Ovaj još ni položi teoriju.

CEKI: Nego, Mela… jesi poslala onaj mail?

Svi se okrenu prema Meli. Tonina zastane sa čašon prid ustima.

TONINA: ČA?! OPET MAIL?!

PINO: Kemu?!

NINO: Jadan ti je…

PEKI: Čekaj, prvo da čujemo kemu, pa ćemo vidit koliko je jadan.

MELA: Načelniku Općine Y.

LETICIJA: A ča je on učinija?

MELA: Ništa.

Muški se pogledaju.

TONINA: Opet ništa?!

PINO: Danas je baš opasno ne činit ništa.

CEKI: A ča je triba učinit?

MELA: Čestitat Dan maeštri! Načelnica Općine X je to učinila.

NINO: A ni čestita?

MELA: Ni.

PEKI: Možda je zabija.

LETICIJA: Evo ga! Jedan je inertan, drugi zaboravan. Ima li ki od vas muda da reče da je naprosto zajeba?!

TONINA: A možda ni zna koji je datum.

MELA: Onda san mu ja lipo pomogla.

CEKI: Poslala kalendar?

MELA: Mail.

PINO: Koliko dug?

MELA: Koliko je tribalo.

NINO: Aha. Znači, duži.

LETICIJA: Ča vas briga koliko je dug? Da je napisa dvi riči na vrime, ne bi sad mora čitat toliko njih!

PEKI: Koje dvi?

LETICIJA: „Čestitan maeštrama!“

TONINA: To stvarno jesu dvi.

LETICIJA: Bravo. Ti i Nino možete otvorit računovodstvo. Ide van matematika.

MELA: Ne triba meni ni buket ni svečani ručak od općine. Ali more se sitit ljudi koji uče dicu. More napisat čestitku! Doduše, ne bi se bunila ni da dobijen kakvu nagradu: knjigu, kemijsku, bocu vina…

PINO: Dobro, samo da razjasnimo… od Vranje prsten, od načelnika čestitka?

MELA: Tako je.

PEKI: A je li načelnik odgovorija?

MELA: Pomalo. Sad je njegov red da pensa.

TONINA: Ja ću Leticiji odma čestitat.

LETICIJA: Ča ćeš mi čestitat? Ja nisan maeštra.

TONINA: Kako nisi? Mene cili život podučavaš.

LETICIJA: Je. A još si na početnon stupnju.

CEKI: Zapiši ti njemu jedinicu.

LETICIJA: Ne moren.

PINO: Zašto?

LETICIJA: Onda bi mora ponavljat razred.

LETICIJA: Ma čula san, Mela, da ti ni roditelji dice nisu čestitali?

MELA: Nisu.

LETICIJA: I ča si učinila?

MELA: Lipo san izašla iz zajedničke grupe. I grupa više neće postojat. Samo e-Dnevnik, nek se jebu s njin!

TONINA: Opaaaaa. Zatvorila poslovnicu.

MELA: A ja ću, kad stignen — a nastojat ću ne stić u radno vrime — odgovarat na poruke sa zakašnjenjen od dva dana. Jer dostupna san od danas samo do četrnaest uri!

PINO: Čekaj… do četrnaest, ali odgovaraš za dva dana?

MELA: Tako je. Jedno je radno vrime, drugo je vrime obrade zahtjeva.

CEKI: Aha! Ka za prsten!

MELA: Nemoj ti mene uspoređivat s njin! Ja san rekla dva dana, ne šest lit!

LETICIJA: I ča su mislili? Da maeštra živi u mobitelu i čeka da oni pritisnu botun?

PEKI: Ma možda su navikli da in odma odgovori.

LETICIJA: E, pa sad će se odvikavat!

NINO: Znači, nakon četrnaest uri nema maeštre?

MELA: Ima Mele. Mela mora ist, odmorit, živit. More čak i gledat kroz ponistru ako joj se gleda!

TONINA: Bez da ikemu objašnjava ča gleda?

MELA: Bez izvještaja, zapisnika i ishoda gledanja kroz ponistru!

PINO: A ča ako neko pošalje: „Oprostite ča smetan, samo jedno pitanje“?

MELA: Nema odgovora. Onda će znat da smeta.

LETICIJA: Samo mu još nije jasno da odgovor more pričekat.

CEKI: Triba bi na mobitel stavit radno vrime.

MELA: Ne triba. Triba se samo držat onoga ča san rekla.

Tonina pogleda na uru.

LETICIJA: Ča gledaš?

TONINA: Koliko još iman vrimena pitat nešto.

MELA: Ti slobodno pitaj.

TONINA: A kad ćeš odgovorit?

MELA: Za dva dana.

MELA: Nego da van povidan ča je bilo jutros. Vranjo ustane, ja se tipkan s AI-jen. Vranjo nešto priča, ja se tipkan s AI-jen. Vranjo me ništo pita, ja tipkan s…

SVI: AI-jen!?

MELA: Eko, sad se Vranjo ljuti ča ga zapostavljan i tipkan s AI-jen! A ja guštan.

TONINA: Znači, sad njemu fali pažnje?

MELA: E! Bingo! Sad neka malo pensa kako je kad ti fali nečije vrime!

LETICIJA: Vidiš kako se primijeti pažnja čim je nima!

MELA: Neka se malo bori za mene! Nisan ja inventar: ima me, tu san i više me ne triba tetošit!

PEKI: Inventar se baren jedanput godišnje popiše.

MELA: A mene ne triba popisat nego primijetit!

PINO: A ča će sad? Svađat se s AI-jen?

MELA: AI mi pomaže pisat skeč. Vranjo je moj čovik i od njega želin pažnju, nježnost, da me katkad iznenadi!

TONINA: Možda ne zna kako prić sad kad si ljuta.

LETICIJA: Neka dojde, sidne kraj nje i zagrli je. Za to mu ne triba veličina prstena!

NINO: Za ovo triba nazdravit.

Svi uzimaju čaše i nazdravljaju.

SVI: Za Melu i Vranju!

MELA: E, moj Vranjo, nemaš ti pojma na kega si se namirija.

PEKI: Naletija si na minu!

NINO: I to protutenkovsku.

SVI: Ahahahahahahahaha!

Nazdravljaju.

KRAJ

AI&Mela