IQ vs BBQ

Prije par mjeseci zove me susjeda Duša.
„Susid, dođeš mi dvista evra.“
„Kako dvista? Za šta? Platio sam tvom bratu onu rakiju.“
„Ma nije rakija. Tvoj pas mi je udavio ovcu.“
„Dušo, moj pas ti nije udavio ovcu.“
„Je.“
„Kako znaš?“
„Vidila sam ga.“
„Moga?“
„Tvoga.“
U selu ima barem tri velika psa koje bi netko tko ih ne poznaje lako zamijenio. Nama nisu ni slični. Svaki gazda zna svoga po hodu, glavi, repu, po tome kako se okreće kad ga zovneš.
A svi su ti psi odrasli uz ovce. To im je svakodnevica. Leže kraj njih, idu uz stado, čuvaju ih. Zato mi već sama priča da je neki od njih odjednom krenuo daviti ovcu nije imala puno smisla.
„Jesi sigurna da si vidila baš njega?“
„Jesam.“
„Kad?“
„Oko četiri ujutro.“
E, tu sam već znao da nije moj.
U četiri ujutro moj pas sigurno nije hodao po selu. Spavao je kraj mene.
„Dušo, u četiri ujutro je moj pas bio sa mnom u kući.“
„Bio je kod mene.“
„Nije mogao biti i kod tebe i kod mene.“
Malo tišine.
„Ti meni dođeš dvista evra.“
„Ne dođem ti ništa.“
„Zvat ću policiju.“
„Zovi.“
I tu smo završili.
Policija nije došla. Dvjesto eura nisam dao. Nakon nekoliko dana priča se stišala.
Prođe možda mjesec dana i vidim Dušu kod ograde između njezina terena i zemljišta druge susjede. Nešto petlja oko žice i kopa uz među.
Nisam tome pridavao neku pažnju. Pomislio sam da valjda nešto sređuje oko ograde i nastavio svojim poslom.
Par dana kasnije nova priča.
Nestalo Duši sedam ovaca.
Navodno su prešle preko međe i pomiješale se sa stadom te druge susjede.
Ta žena ima preko sto ovaca.
Muž joj je umro prošlog ljeta. Pedeset šest godina. Srce. Bio sam tamo kad se dogodilo i čovjek mi je praktički umro na rukama.
Ona je ostala sama. Četrdeset sedam godina, kuća, zemlja i više od sto grla.
U četiri ujutro već je na nogama. Treba obići stado, otvoriti, zatvoriti, nahraniti što treba, pogledati ima li bolesnog grla, janjeta koje se zaplelo, ograde koju je nešto srušilo. Kad imaš toliko ovaca, uvijek negdje nešto čeka.
Pomažem joj koliko mogu.
Bio sam s njom i kad smo čipirali ovce. Znam stado. Znam oznake.
I sad Duša tvrdi da je među svim tim ovcama završilo baš sedam njezinih.
„Koje?“
„Moje.“
„Dobro, koje su tvoje?“
„Sedam ih je.“
„To znam. Koje?“
Nema odgovora.
U međuvremenu je čula da je susjeda prodavala veći kontingent ovaca.
I onda je krenuo telefon.
Jedan poziv, drugi, pa opet. Susjeda mi kaže da je znalo biti više od dvadeset poziva dnevno. Duša traži ovce, traži novce, tvrdi da zna da su njezine ovce završile tamo. Ova joj govori da nisu. Duša opet zove.
Na kraju se uključila i policija.
Odem ja do Duše.
Nisam išao svađati se. Mislio sam, selo je malo, svi se znamo, možda se može normalno razgovarati.
„Dušo, bio sam tamo kad smo čipirali ovce.“
„I?“
„I nema tvojih ovaca kod nje.“
„Ima.“
„Sve su označene.“
„Znam ja svoje.“
„Odlično. Onda pokaži koje su.“
Gleda me.
„Ona ih je prodala.“
„Koga je prodala?“
„Moje ovce.“
„A kako znaš da su baš tvoje prodane ako prije toga nisi mogla pokazati koje su tvoje?“
Tu razgovor već počne ići ukrug.
Pokušam još jednom.
„Žena ti je ostala sama s preko sto ovaca. Nemoj je zvat dvadeset puta dnevno i prijetit joj ako nemaš dokaz.“
Duša me gleda.
„Ali moje su ovce tamo bile.“
„Dobro.“
Što ćeš dalje.
Vratiš se kući.
Moj tornjak leži ispred vrata. Digne glavu kad me vidi, malo mahne repom i opet se spusti.
Prije mjesec dana, dok je u četiri ujutro spavao kraj mene, uspio je nekako biti i kod Duše i udaviti ovcu.
Sad je barem opet bio samo pas.
A sedam ovaca se još traži.