Popravak
Nedavno mi se rasklimala stara drvena stolica. Pri svakom sjedanju začulo bi se kratko škripanje, a onda bi jedna stražnja noga malo popustila u stranu. Dovoljno da čovjek spusti šalicu kave koju je upravo prinio ustima.
Godinama je stajala uz kuhinjski stol. Na naslonu joj se izlizao lak, na sjedalu je imala nekoliko ogrebotina, ali dok se nije rasklimala, nisam o njoj imao nikakvo posebno mišljenje. Odmaknuo sam je uza zid i zaključio da je vrijeme za novu.
Nekoliko dana poslije navratio je Jozo.
„Šta će ti ova stolica ovde?“
„Ma rasklimala se. Moram kupit’ drugu.“
Uhvatio ju je za naslon i prodrmao, pa je okrenuo naopako. Pritisnuo je palcem mjesto na kojem se drvo razmaknulo.
„A šta joj fali?“
„Pa vidiš da se raspada.“
„Vidim da se klima. To ti nije isto.“
Vratio ju je na noge.
„Donesi je sutra do mene. Malo ćemo je zalipit’, stegnit’ i bit će ka nova.“
„Misliš da se isplati?“
Pogledao me ispod obrva.
„A šta bi joj falilo da se ne isplati?“
Poznavao sam taj pogled. Sutradan sam odnio stolicu.
Jozina radionica bila je u staroj pomoćnoj zgradi iza kuće. Čim sam otvorio vrata, osjetio sam miris piljevine i motornog ulja. Kroz mali prozor padalo je poslijepodnevno svjetlo, a na radnom stolu vidjelo se sve što mu je koja pila, bušilica ili nepažljiva ruka ostavila u nasljeđe. Jozo je pomaknuo alat da napravi mjesta za stolicu.
Na polici mi je za oko zapela limena kutija od keksa. Na poklopcu se još nazirala nasmijana obitelj, premda su se boje toliko izlizale da se jedva razabiralo tko je tko. Unutra vijci, čavli, podložne pločice, komadi žice i nekoliko metalnih dijelova koje sam mogao okretati do sutra, a da ne pogodim čemu služe.
„Jozo, ti stvarno ništa ne bacaš?“
„Bacim ja ono šta ne valja.“
„A ovo sve valja?“
Zavukao je ruku u kutiju, malo razgrnuo sadržaj i izvadio dva vijka.
„Evo, vidiš. Baš ovi mi tribaju.“
Nisam znao jesu li ondje ležali pet dana ili trideset godina. On ih je našao kao da ih je jutros ostavio za moju stolicu.
Sjetio sam se ladica kakvih je nekada bilo gotovo u svakoj kući. U njima su se čuvali osigurači, gumice, ključići i dijelovi aparata kojih odavno više nije bilo. Takvu je ladicu bilo opasno pospremiti. Tebi se čini da si samo složio stvari, a netko tko je godinama znao gdje što leži odjednom više ne može naći ništa.
I uvijek je postojao netko tko bi, čim bi se nešto pokvarilo, rekao: „Čekaj, mislim da ja to imam negdje.“
Ponekad bi doista imao.
Dok je Jozo brusnim papirom čistio stari spoj, pričali smo o televizorima kojima je znala poskočiti slika. Najprije bi se nekoliko puta lupnulo po kućištu. Ako bi se slika smirila, čovjek bi do kraja večeri prilično vjerovao u vlastiti popravak. Idući dan opet isto i televizor bi ipak završio kod majstora. Cipele su se nosile postolaru, sat uraru, a za radio ili gramofon obično se znalo kome ga treba odnijeti i kad je taj kod kuće.
Naravno da se mnogo toga popravljalo jer za novo nije bilo novca. Lako je danas s nježnošću govoriti o vremenu u kojem se na popravljen televizor čekalo tjednima. Ali bila mi je draga jedna tadašnja navika. Kad bi nešto prestalo raditi, prvo bi se pokušalo doznati što mu je. Ja sam od toga sa stolicom stigao tek do „klima se“, a već sam bio spreman otići u trgovinu.
„Znaš šta mene živcira?“ upitao je Jozo. „Kupim nešto novo, platim pošteno, a za dvi godine gotovo. Onda mi kažu da se ne isplati popravljat’.“
„Pa kupiš drugo.“
„A šta ću, kupim. Al’ dođe mi da onome šta mi ga je proda odnesem nazad i pitam ga šta mi je to uopće proda.“
Pokazao je na staru električnu bušilicu na polici.
„Vidiš ovu? Starija od pola sela. I još radi.“
„Pa zašto onda kupuješ nove?“
Zastao je s brusnim papirom u ruci i nasmijao se.
„A šta ja znam. Lipo ih je vidit’ u dućanu.“
Kad je zalijepio spoj i stegnuo ga, skinuo je s police staru drvenu blanju. Naslijedio ju je od oca. Tijelo joj je bilo tamno, a drška nešto svjetlija, kao da pripada drukčijem komadu drveta. I pripadala je.
„Ovu je moj stari napravia“, rekao je prelazeći palcem preko drške. „Pukla ona prva pa je napravija drugu. Ja san je posli samo malo dotjera.“
Pružio mi je blanju. Bila je teža nego što sam očekivao. Drška mi je lijepo sjela u dlan. Na mjestu gdje je dolazio palac drvo je bilo tako glatko da sam ga još jednom prešao prstom.
Nisam poznavao Jozina oca. Dok sam držao tu blanju, zanimalo me kakav je bio za radnim stolom. Je li volio da mu se nešto govori dok radi ili bi ga razgovor omeo? Je li tu dršku napravio polako, prema vlastitoj ruci, ili se žurio dovršiti posao u kojem ga je ona prva prekinula? Od svega toga Jozo mi je rekao samo da je otac napravio drugu, a on ju je poslije malo dotjerao. Njima dvojici bio je to običan popravak. Meni je odjednom bilo drago što držim stvar na kojoj su radila obojica.
„Dobra stvar“, rekao sam vraćajući mu blanju.
„Je. Samo triba znat’ radit’ s njom.“
Odložio ju je na policu. Pogledao sam opet onu limenu kutiju. Da se mene pitalo, dobar dio njezina sadržaja završio bi u smeću. Jozo je za neku oprugu još pamtio odakle ju je skinuo, za alat tko mu ga je dao, a za vijak gdje bi ga mogao upotrijebiti. Ja sam pred sobom imao hrpu željeza i nešto malo slobodnog mjesta koje bi se dobilo da se sve to baci.
Pomislio sam na radionice koje ostanu poslije ljudi. Netko mora ući, otvoriti prozor, isprazniti police. Dođe s prikolicom i ljudima koji su odvojili popodne da mu pomognu. Treba odlučiti što ponijeti kući i kamo s onim što ostane. Teško je zamjeriti čovjeku što baci zahrđalu oprugu kad je jedini koji je znao zašto je vrijedilo sačuvati više ne može ni prepoznati ni potražiti. A još jučer bi, zatreba li, posegnuo za njom bez gledanja.
„Evo“, rekao je Jozo. „Sad je pusti da se dobro osuši. Posli možeš sidit’ koliko te volja.“
„Koliko sam dužan?“
„Ma ajde, kakvi novci. Donit ćeš kavu kad budeš dolazija.“
Sljedeće večeri vratio sam stolicu za kuhinjski stol. Kad sam sjeo, još sam se malo pridržao za rub stola, iz navike. Nije se ni pomaknula. Na naslonu je ostala stara ogrebotina, pod rukom ono isto mjesto na kojem se izlizao lak. Da je ispala „ka nova“, kako je Jozo obećao, bilo bi mi sada i malo žao.
Ujutro sam mu odnio kavu.
Našao sam ga u radionici, nagnutog nad nekakav stari aparat. Naočale su mu skliznule gotovo do vrha nosa. Po stolu je rasporedio nekoliko vijaka, komad žice i malu oprugu.
„Šta je sad to?“ upitao sam.
„Ma ništa. Naša sam ga u štaglju.“
„Radi li?“
„Ne radi.“
„I šta ćeš s njim?“
Podigao je glavu i pogledao me preko naočala.
„Pa popravit’ ga, šta bi drugo?“
Natočio sam nam kavu iz termosice i sjeo na drvenu klupu pokraj zida. Kroz otvorena vrata dopirao je miris vlažne zemlje. Iz dvorišta se čulo kako njegova žena nekoga doziva. Jozo je uzeo odvijač i nastavio raditi, povremeno mrmljajući nešto što očito nije bilo namijenjeno meni.
Pogled mi je pao na kutiju od keksa. Kod kuće sam već danima namjeravao učvrstiti malu metalnu kopču. Nedostajao mi je vijak.
„A čuj, Jozo...“
„Reci.“
„Imaš li jedan mali vijak? Triba bi mi za nešto kod kuće.“
Spustio je odvijač, obrisao ruke o krpu i privukao kutiju.
„Kakav ti triba?“
Komentari:
Za komentiranje je potrebna registracija.