IQ vs BBQ

Jutros sam izašao prije svanuća. Magla je ležala nisko nad livadom i nije se micala. Stao sam na rub dvorišta i ostao tako, ne znam koliko dugo.Ništa. Ni ptica, ni auto s ceste, ni pas iz susjedstva. Samo moj dah, a onda ni on, jer sam ga zadržao bez razloga, kao da bi i on mogao nešto pokvariti. Prava tišina nije odsutnost zvuka. Ona je prisutnost nečega što je uvijek bilo tu, a mi smo je nadglasavali. Kao more ispod valova. Valovi su ono što vidimo, ali more je ono što jest. U njoj se prvo čuje ono što nosiš. Rečenica koju nisi rekao ocu dok je još mogao čuti. Lice koje se vraća bez poziva. Noći za koje si mislio da su davno prošle, a samo su strpljivo čekale da sve ostalo utihne. Tišina ih ne doziva. Samo im prestane smetati.

Dugo sam bježao od nje. Radio, televizor, razgovor, bilo što, samo da se ne ostane sam s onim što je ispod. A onda jednog dana shvatiš da ono ispod nije neprijatelj. To si ti, onaj kojeg si ostavio negdje usput, i koji te čekao bez prigovora. S grane se otkinula kap i pala na lišće. Čuo sam je jasno, kao da je pala u meni, na neko mjesto do kojeg godinama nisam silazio.

Onda se iza štaglja javio kos. Nisam se pomaknuo još neko vrijeme. Nisam htio da me dan pronađe prerano.