Kome sve to treba
Bilo je to davnih godina u prošlom stoljeću. Od pedesetak ljudi kolegica i ja imale smo sreću zbog dovoljno znanja engleskog jezika dobiti posao u računskom centru u osnivanju u jednoj velikoj, tada, firmi. Mnogi od vas ne mogu zamisliti kakove su to bile grdosije od mašina za nekoliko kilobajta. Novost, izazov, manuali, pogreške i ispravljanje. S vremenom je došla nova brža mašina i veće znanje. Mijenjali su se programski jezici i nakon trideset godina sve je bila rutina. Kilobajti su prerasli u megabajte pa u giga bajte pa terabajte, a sada je već kvatabajt. Prošlo je samo pedeset godina od prvog mog kilobajta i završilo se sa dva terabajta. Vjerujem da se i kvatabajt koristi iako ne u privatne svrhe, no možda da.
Zašto to pišem? Pratim ovaj cirkus sa umjetnom inteligencijo i Data centrima pa se sjetim kako je naš prvi ICL-centar bio 24h pod klimom, a prema ovome što se sprema i što u Americi i posvuda po drugim državama ima troši enormne količine struje za hlađenje, vodu i prostor. Nas je u cijelom centru bilo 140 ljudi, a kompletno računovodstvo velike firme smo stavili na sustav. Ne znam jeste li vidjeli kako za samo rečenicu o prognozi AI potroši više od pola litre vode. O tome nitko ništa ne priča. Tim centrima neće trebati više od dva tri čovjeka jer roboti će sve sami nadzirati. Što će raditi ljudi. Razgovarati s AI ili po hrvatski pravilnije UI i trošiti zalihe vode. Neki Data centri u USA već sada nemaju dovoljno vode pa cijeli okoliš trpi, naravno i ljudi.
Sada smo mi na redu, tj. naš lijepi kraj Moslavine. Malo tko, ako i je nešto rekao, no sve se vrlo brzo zgura pod tepih, kao to se nas ne tiče, ali ostaju ovi maleni koji se tek rađaju što ćemo njima ostaviti? Nadam se samo da će se znati snaći i preživjeti nedaće koje im ostavljamo.
Komentari:
Za komentiranje je potrebna registracija.
