REVOLUŠN - Naše velko narodno blago
Mi u Hrvatskoj imamo jedno golemo blago. Imamo tri narječja – čakavsko, kajkavsko i štokavsko – a unutar njih čitavo malo svemirje govora, riči, naglasaka i izraza koje su nam ostavili naši stari, svako selo druga priča.
To blago tribalo bi čuvat ka zinicu oka svoga.
Štokavska osnovica izabrana je za hrvatski standardni jezik i to je sasvim u redu. Država triba zajednički jezik na kojem ćemo se svi razumit, učit, pisat zakone, čitat knjige i svađat se po televiziji.
Ali zajednički jezik ne smi značit – jedini jezik.
Tu smo, po našem mišljenju, negdi putem polupali lončiće.
U školama dicu godinama učimo kako pravilno govoriti i pisati standardnim hrvatskim jezikom. Ispravljamo ih. Crvenimo njihove riči. Govorimo im što je pravilno, a što nije. I tako se lako dogodi da dite pomisli kako je jezik njegove babe, none, dide, matere i njegova sela nekakav pogrešan hrvatski.
A nije.
To je materinji jezik njegova zavičaja.
Čakavski, kajkavski, štokavska ikavica, bednjanski govor, funtanjanska cakavica i stotine drugih mjesnih govora nisu jezične greške koje triba ispravljat. To je kulturno blago koje triba zapisivat, govorit i prenosit dici dok još imamo od koga čuti kako se govorilo.
Zato ajmo prominit prioritete.
Dajmo u školama više prostora materinjem jeziku zavičaja. Neka dite zna standardni hrvatski – naravno da triba znat. Ali neka zna i kako govori njegova nona. Neka pita dida za rič koju nikad prije nije čulo. Neka napiše pismu govorom svoga sela. Neka nauči da može postojati jedan zajednički standardni jezik, a uz njega stotine naših malih jezičnih domovina.
A meni je danas, narodski rečeno, puka film.
Pa san odlučila usrat rvatski do kraja.
Jer očito je od životne važnosti u Rvatskoj pravilno reći „strjelica“ i „zadatci“, pa makar slomija jezik – ovaj put mislin na organ – dok to izgovoriš.
I tako san ja, Mela, rođena Dalmatinka, danas napisala čakavsku pismu istarskog podneblja.
I ponosna san na to.
Ponosna san šta san priljepčiva za govor, šta slušan ljude oko sebe, skupljan njihove riči i ča nakon svih ovih godina u Istri moren i ja malo predikat po istrijanski, čakavicon koja je najhrvatskiji jezik Hrvatske (rekli jezikoslovci na stručnom usavršavanju u Gradskoj knjižnici u Poreču, ja bila nazočna) .
A onda smo AI i ja otišli još dalje.
Ista mala priča o Meli i babi/noni dobila je više lica: čakavsko, kajkavsko, štokavsko ikavsko i standardno hrvatsko.
I odjednom se dogodilo nešto lipo.
Priča je ostala ista.
Ljubav je ostala ista.
Samo su se riči prominile.
Možda je upravo u tome cijela poanta ove naše male jezične revolušn:
Ne moramo svi govoriti isto da bismo se razumjeli.
Ali moramo sačuvati različitost da bismo znali tko smo.
AI & Mela
Nonina srića
Po korti je
nona za Melon tekla
jer joj je
Mela ništo grdo rekla
nona se zapuhala
ka ferata
Mela joj
pomoć nis stila
samo se
smijala nonina srića
i tekla još
brže vražica mića
nona je
klela: “Da bi te vrag uza!
Lipo ćeš
plesat kad dojdeš na prag.”
nona crvena
u licu teći je stala
jer se Mela već
po grotama hodila
uzela je
faco i strla lice,
a Mela se
smijala nemilice
nona se u hižu
tornala:
"Vidit će
boga ti vrag mali
kad u
postelju mi dojde,
samo da me
ljutnja ne pasa."
pero Mela se
zajno tornala
i noni sprid
lica veselo stala
reče joj: “Babuška
volin te puno.”
srce od
grota se rastopilo
nona je u
narušaj uzela Melu
i Mela nju
onako debelu
i pogledale
se milo
ka da niš
(Istra)
Lektorirala Tanja Vražica
Babičina sreča
Po dvorišču je
babica za Melom tekla
jer joj je
Mela nekaj grdo rekla
babica se zadihala
kak mašina
Mela joj
pomoči ni štela
samo se
smejala babičina sreča
i tekla još
brže vražica mala
baba je
klela: "Odnesel te vrag!
Lepo buš
tancala kad dojdeš na prag."
babica črlena
v licu teči je stala
jer se Mela več
po kamenju verala
zela je
rubec i obrisala lice
a Mela se
smejala nemilice
babica se v hižu
vrnula:
“Vidla bu
Boga ta vražica mala!
Kad mi v
postelju dojde
samo da me
ljutnja ne projde.”
al Mela se
brzo vrnula
i babici pred
lice veselo stala
veli joj: “Babuška,
imam te rad.”
srce se od
kamena rastopilo se tad
babica je v
naručje zela Melu
i Mela nju
tak debelu
i zgledile
su se milo
kak da nič
ni bilo
(Varaždin)
Lektorirala Imona Veseljkuša
Babina srića
Po dvorištu je
baba za Melon trćala
jer joj je
Mela nešto ružno rekla
baba se uspuvala
ka lokomotiva
Mela joj
pomoć nije tila
samo se
smijala babina srića
i trćala još
brže vražica mala
baba je
klela: “Đava te odnija!
Lipo ćeš
plesat kad dođeš na prag.”
baba crvena u licu
trćat je stala
jer se Mela već
verala po stinama
uzela je
rubac i otrla lice
a Mela se
smijala nemilice
baba se u kuću
vratila:
“Vidit će
Boga ta vražica mala.
Kad mi u
krevet dođe
samo da me
ljutnja ne prođe.”
al Mela se
brzo vratila
i babi prid
lice veselo stala
reče joj: “Babuška,
volin te puno.”
srce od stine
se otopilo
baba je u
zagrljaj uzela Melu
i Mela nju
onako debelu
i pogledale
se milo
ka da ništa
nije bilo
(Dalmatinska zagora)
Mela - vlajina
Bakina sreća
Po dvorištu je
baka za Melom trčala
jer joj je
Mela nešto ružno rekla
baka se zadihala
kao lokomotiva
Mela joj pomoć
nije htjela
samo se
smijala bakina sreća
i trčala još
brže vražica mala
baka je
klela: "Odnio te vrag!
Lijepo ćeš
plesati kad dođeš na prag."
baka crvena u licu
trčati je prestala
jer se Mela već
penjala po stijenama
uzela je
rubac i obrisala lice,
a Mela se
smijala nemilice
baka se u kuću
vratila
“Vidjet će
Boga tI vražice mala,
kad mi u
postelju dođe
samo da me
ljutnja ne prođe.”
no Mela se
brzo vratila
i baki pred
lice veselo stala
rekla joj: “Babuška,
volim te puno.”
srce od
kamena se otopilo
baka je u
zagrljaj uzela Melu
i Mela nju
onako debelu
i pogledale
se milo
kao da ništa
nije bilo
(standardni hrvatski jezik)
autorica: Mela (napisala ja bez pomoći AI-ja)
Drago Gervais: Tri nonice stare, pred kućun su stale i kritikale... Pročtajte.
Komentari:
Za komentiranje je potrebna registracija.
