IQ vs BBQ

Otkad živim u Lici, jutra mi uglavnom počinju uz kavu i pogled prema šumi. Tako je bilo i toga dana, samo što sam uz kavu otvorio i laptop. Trebao sam nešto završiti, poslati nekoliko poruka i provjeriti još par stvari.

Tko radi za računalom, zna koliko to „još samo nešto“ može potrajati.

Sjeo sam za stol pokraj prozora. Trava je još bila mokra od rose, a sunce se polako dizalo iznad šume. Negdje u susjedstvu oglasio se pijetao, iako je odavno svanulo. Iz Jozina dvorišta čula se sjekira.

Povremeno bih podigao pogled s ekrana i vidio ga kako namješta cjepanicu na panj, odmjeri je pa udari. Rascijepljene komade bacio bi na hrpu i posegnuo za sljedećim.

Radio sam pola sata kad je nestalo interneta.

Najprije sam pomislio da je nešto do računala. Provjerio sam vezu, ponovno pokrenuo ruter, zavirio u postavke. Laptop je tvrdio da sam povezan, ali ništa što mi je trebalo nije se otvaralo. Uzeo sam mobitel. Jedna crtica signala, pa ni nje.

Izašao sam pred kuću i podigao mobitel prema nebu. Napravio sam nekoliko koraka lijevo pa desno, zatim se popeo na dvije stepenice pred ulazom. Ondje se ponekad mogao uhvatiti bolji signal. Stajao sam tako s ispruženom rukom i čekao da se nešto pojavi.

„Šta je, tražiš Boga?“

Jozo je stajao uz ogradu sa sjekirom u ruci. Na glavi stara kapa, preko ramena ručnik kojim je brisao znoj.

„Ma nema interneta.“

„A di je otiša?“

Pogledao sam ga. On mene sasvim ozbiljno.

„Nema signala, Jozo.“

„Aha. Pa šta ćeš sad?“

„Čekat ću da se vrati.“

Pogledao je prema drvima.

„Dobro. Onda dođi pomoć’ malo dok čekaš.“

Pokušao sam objasniti da imam posla. Pogledao je moj mobitel, pa mene.

„Pa reka si da ti to ne radi.“

Tu me imao.

Iza štaglja čekala je poprilična količina bukovih drva koju je trebalo prenijeti pod nadstrešnicu. Jozo je cijepao, a ja sam punio kolica, vozio ih i slagao cjepanice uza zid. Svježe raspuknuta bukva lijepo je mirisala. Na kori se još držala vlažna mahovina, a s nekih komada trusila se zemlja. Ubrzo sam skinuo jaknu i zavrnuo rukave.

„Dobro ti to ide“, rekao je nakon nekog vremena.

„Pa nisam baš prvi put vidio drva.“

„Vidim. Samo nemoj tako visoko slagat’, srušit će ti se.“

Premjestio sam nekoliko cjepanica. Jozo je pogledao kako sam ih namjestio i nastavio cijepati.

Pričali smo o vremenu koje se više ne može pogoditi ni za sutra, o šljivama koje su nejednako rodile i cijeni goriva. Jozo bi nešto rekao dok sam punio kolica, a ja bih mu odgovorio kad se vratim. Ponekad bih zbog razgovora ostao stajati, pa bi pokazao sjekirom prema drvima.

„Ajde, slušam te ja i dok slažeš.“

Nakon pola sata sjetio sam se mobitela.

„Jozo, samo da pogledam je li došao signal.“

„Ajde, pogledaj. Neće drva pobić’.“

Nije došao.

Spremio sam mobitel, a Jozo mi je pružio još nekoliko cjepanica.

„Znaš šta je meni tu smišno?“

„Što?“

„Ti se u te kompjutere razumiš, je l’ tako?“

„Pa, razumijem.“

„A onda dođeš ovde i ne možeš ništa napravit’ jer ti je nestalo nečega šta se ni ne vidi.“

„Pa nije baš da ne mogu ništa.“

„Vidim. Evo, drva slažeš odlično.“

Nasmijao sam se. Nisam imao neki odgovor, a on ga nije ni čekao. Već je namještao novu cjepanicu na panj.

Kad smo završili, sunce je ugrijalo dvorište. Jozo je donio dvije stolice pred kuću, a njegova žena pojavila se s kavom i tanjurom domaćih uštipaka.

„Evo, da se malo okripite.“

Sjeo sam i tek tada osjetio koliko mi je godilo sjesti. Dlanovi su mi bili hrapavi od drva. Protrljao sam ih jednog o drugi i posegnuo za uštipkom.

„Vidiš ti njega“, rekao je Jozo ženi, pokazujući prema meni. „Sidio za kompjuterom, a završio na drvima.“

„Pa dobro, bar je nešto napravio.“

„E, to mu i ja govorim.“

Pogledao sam ih oboje.

„Baš vam hvala.“

Uz kavu smo ostali gotovo sat vremena. Jozo mi je pričao kako je popravio staru motornu pilu za koju je majstor rekao da se više ne isplati popravljati. Objašnjavao mi je što joj je bilo, a ja sam pokušavao pratiti. Kod nekog dijela kojem nisam zapamtio ime odustao sam od razumijevanja, ali slušao sam dalje. Bilo mu je drago što pila radi.

Onda je prešao na lisicu koja mu već nekoliko večeri obilazi kokošinjac.

„Zamisli, stoji ona tamo kod ograde i gleda me. Ja nju gledam, ona mene. Kažem joj, ajde, traži si večeru negdi drugo.“

„I poslušala te?“

„Je, kako da nije. Sutradan opet došla.“

Njegova žena odmahnula je rukom.

„Ma pusti ga. Tri dana priča o toj lisici, a kokoši mu još sve na broju.“

„Pa zato šta pazim!“

Tada se oglasio mobitel.

Internet se vratio. Na zaslonu su počele iskakati poruke, mailovi i obavijesti. Izvadio sam ga iz džepa i otvorio poruku zbog koje sam toga jutra zapravo i uključio laptop.

„Ma nema žurbe, pogledat ćemo to u ponedjeljak.“

Pokazao sam je Jozi.

Pročitao je, polako klimnuo glavom i otpio kavu.

„Eto vidiš. Mogli smo još jedna kola drva složit’.“

„Nemoj sad pretjerivat’, Jozo.“

„A šta? Ionako nisi ima interneta.“

Kad sam se vratio kući, laptop je još stajao otvoren na stolu. Jutarnja kava bila je hladna, a pokraj tipkovnice ležala je bilježnica s popisom svega što sam namjeravao obaviti.

Pogledao sam što je ostalo, zatvorio laptop i otišao pristaviti vodu za još jednu kavu. Ruke su mi još mirisale na bukovinu, a pod noktima je bilo zemlje.

Poslije sam se sjetio da Jozi nisam vratio kolica kojima smo vozili drva.

Otišao sam ih vratiti.

Bio je u štaglju, nagnut nad starom kosilicom. Po podu je razastro karton, a oko njega su ležali ključevi, nekoliko vijaka i opruga za koju nisam mogao pogoditi odakle je ispala.

„E, dobro da si doša“, rekao je čim me ugledao. „Ajde, kad se već razumiš u tehniku, pogledaj ovo čudo. Nikako da upali.“

„Jozo, ja sam informatičar.“

„Pa dobro, tehnika je tehnika. Nemoj sad izmišljat’.“