IQ vs BBQ

Kod Mile se te večeri pekla rakija. Kazan je u starom zidanom štaglju iza kuće radio još od jutra. Uz kameni zid stajale su dvije drvene kace od po petsto litara, pune šljivova koma. Miris prevrelog voća miješao se s dimom i svježom rakijom.

Sjedili smo oko starog drvenog stola, na stolicama i klupama. Mile je rezao domaću slaninu, a susjed do njega kozji sir. Između kruha i luka stajali su boca rakije i veliki vrč soka od drenjine. Vatra pod kotlom dobro je grijala. Povremeno bi netko ustao dodati drvo ili provjeriti kako rakija teče, pa se vratio za stol i uključio u razgovor.

Preko puta mene sjedio je djed Rado, najstariji čovjek u selu. Ima devedeset i jednu godinu, a pamćenje ga još dobro služi. Pričali smo o starim zimama i vukovima, pa je netko spomenuo vile s Velebita.

„Ajde, dide Rado, ti si sigurno koju vidio“, rekao je Mile.

Starac je podigao pogled.

„Ja nisam. Al’ znao sam čov’ka koji je tvrdio da jest.“

„E, sad će priča.“

„Oćeš ti slušat ili ćeš stalno nešto mlit?“

Nasmijali smo se. Rado je otpio malo rakije.

„Bio je jedan Jure, tamo iz Ričica. Imao je kobilu Ružu. Dobra životinja, jaka. Izvlačila drva iz šume i kad bi drugi konji posustali. A Jure tvrdoglav čov’k. Šta bi sebi utuvio u glavu, teško bi mu to izbija.“

„Znači, isti ti“, ubacio se Mile.

„A ti si još gori. Pušt’ me sad.“

Rado je uzeo komadić sira pa nastavio.

„Jedne jeseni krenuo Jure po drva gore prema Veleb’tu. Kiša padala, put se raskvasio, a dok je natovario kola, već se počelo smrkavat. Na povratku mu Ruža stane kod starog pojila. On poteže uzde, viče na nju, ali ona ni makac. Sišao je popravit neki lanac na kolima, a nju pustio neka odmori.“

„I?“ upitao sam.

„Kad se okrenuo, pokraj kobile stoji djevojka. Bijela haljina, duga kosa, lipa da takvu u životu nije vidio. Drži Ružu za uzdu i nešto joj radi oko grive.“

„Odakle djevojka usred šume?“

„E, to je i Jure pita. Kaže, trenutak prije nije je bilo. Ona mu na to ništa, samo kaže da je kobila žedna i neka je pusti da se napije. Pa joj opet počne plest grivu. Prsti joj lete, a Ruža stoji mirno ka janje.“

Mile je prišao stolu i dolio Radu rakije.

„I šta je onda bilo?“

„Kobila se stresla. Djevojka se odmakla, haljina joj se malo podigla, a Jure se kleo da je umisto jednog stopala vidio kozji papak.“

Mile se glasno nasmijao.

„Ajde, molim te! Sad još samo fali da je odlet’la.“

„Nije odlet’la, pametnjakoviću. Kad je Jure ponovno pogleda, već je bila iza velike bukve. Krenuo za njom, ali je nije naša. Vrati se Ruži, a u grivi uredna pletenica, vezana tankom travom.“

„Ma to je mog’o netko napravit’.“

„Mog’o je. To mu je i žena rekla kad je doša kući. Još ga je pitala koliko je rakije popio.“

Za stolom smo se opet nasmijali.

„A on se naljutio“, nastavio je Rado. „Govorio da jest umoran, ali da nije pijan. I da dobro zna šta je vidio. Nije dao rasplest onu pletenicu. S vremenom se sama olabavila.“

„Je li ikad više vidio djevojku?“ upitao sam.

„Nije. Barem nije prič’o.“

Mile je odmahnuo rukom.

„Ma dide, sve su to stare priče. Ljudi su onda u svašta virovali.“

Rado ga je pogledao.

„Slušaj, Mile, ja nisam reka da je bila vila. Ja samo pričam šta je Jure meni ispriča.“

Okrenuo se prema meni.

„A znaš šta je zanimljivo?“

„Što?“

„Ja sam onu pletenicu vidio. Sutradan sam bio kod Jure u štali. Imao sam šesnaest godina. Pokazao mi je Ružu. Tri pramena, uredno ispletena, a na kraju vezana travom.“

„I što ste vi mislili?“

„A šta sam mog’o mislit’? Jure je bio ozbiljan čov’k, stariji od mene. Nikad prije nije prič’o takve stvari. Nisam mu se smijao.“

Mile je dobacio kako bi i on rado susreo kakvu lijepu vilu na Veleb’tu. Jedan od susjeda upozorio ga je da bi mu žena mogla doznati, pa je smijeh ponovno ispunio štagalj.

Pod kotlom je pucketala vatra. Netko je dodao još slanine na dasku i razgovor je polako otišao dalje. Mene je još zanimalo pojilo.

„Dide Rado, postoji li još to mjesto?“

„Postoji. Ili je barem postojalo zadnji put kad sam tamo bio.“

„A biste li ga znali pokazati?“

Nasmijao se.

„Bih, sinko. Samo bi ti mora malo sporije odat. Nisu meni više noge za Veleb’t.“

Dogovorili smo se da ćemo na proljeće pokušati automobilom doći dokle se može, a ostatak polako, pješice.

Kad sam se kasnije spremao kući, pozdravio sam društvo i podsjetio Radu na dogovor.

„Dakle, na proljeće idemo do pojila.“

„Ako me noge posluže, idemo.“

Već sam bio na vratima kad me ponovno pozvao.

„A slušaj, samo još nešto.“

Okrenuo sam se.

„Jure ti nikad nije tvrdio da zna šta je ono bilo. To su drugi poslije govorili da je vidio vilu. On je samo ponavljao da je vidio djevojku i da joj je noga bila čudna.“

„Razumijem, dide.“

„Eto. Da znaš kako je čov’k prič’o.“

Izišao sam iz toplog štaglja u hladnu ličku noć. Iza mene još se čuo razgovor, a odjeća mi je mirisala na dim i rakiju.

Jure je odavno mrtav. Rado je njegovu priču nosio od svoje šesnaeste godine i još je pazio da je prenese kako ju je čuo. Pletenicu je, tvrdio je, vidio vlastitim očima. Za djevojku u šumi imao je samo Jurinu riječ.

Cijele večeri nije pokušavao dokazati više od toga. Zbog njega sam želio vidjeti i to pojilo.