Poli Bekima u slastičarnici Istra. Leticija, Tonina, Bepo, Peki i Ceki sidu za stolon. Kofi se hladi, ćakule se griju.

Ceki: San čuja da je Mela špendala sve šolde na karticama.

Peki: Je, i to na Amerikanu i Dinersu, kreditnin karticama i na tekućen od plaće…

Bepo: Sve?!

Tonina: Ma kako sve? Ni joj baren za proviziju ostalo?

Leticija: Za proviziju se ti ne boj. Banka će se naplatit i kad tebe budu spuštali u zemlju.

Ceki: Veli da je sebi dala malo oduška.

Bepo: Malo?! Ako je ovo malo, ča je njoj veliki odušak? Da kupi cili Poreč i parking prid njin?

Peki: Ne more parking. Za to triba četvrta kartica.

Tonina: Kad san ja pod streson, gren na barku.

Leticija: Je. I onda stres pribaciš na mene kad dojde račun za motor.

Tonina: Barka se mora održavat!

Leticija: I žena, Tonina. Samo ča se meni ulje ne minja svakih sto uri, pa misliš da san doživotno servisirana.

Bepo: Ča je uopće kupila?

Ceki: Okvire.

Tonina: Za ča?

Ceki: Za slike.

Tonina: Ma znan da nisu za maneštru! Koliko okvira?

Peki: Dovoljno da i ona i Vranjo doma otvore galeriju.

Bepo: Aha! Zato je šla u Galeriju!

Leticija: Ušla je u Galeriju, izašla s galerijon.

Ceki: Sad će kod njega bit njihove slike, kod nje njihove slike…

Tonina: Ča će in toliko istih ljudi po zidovima? Ja iman jedno ogledalo i dosta mi je.

Leticija: I njemu je dosta tebe, ali nima kamo pobić.

Peki: Kupila je i zastavice, balone, papirnate pijate i salvete. Fešta se sprema za dvajset i troje ljudi.

Bepo: Dvajset i troje?! A ki će to sve naranit?

Ceki: Ima Vranjo veliki roštilj na terasi.

Tonina: Aha, znači on će delat.

Leticija: A ona će valjda ležat u balonima dok se pijati sami postavljaju, gosti sami dočekuju i sve se posli samo opere.

Tonina: Papirnati se ne peru!

Leticija: Bravo. Eko si već svoj dio posla ukinija.

Peki: Vranjo fini sezonu, misli čovik da će počinut, a Mela mu otvara novu.

Bepo: Privatni turizam. Gosti poznati, zarade ni.

Ceki: Slavi šezdeseti rođendan, a slave i svojih šest lit ljubavi.

Tonina: Šest lit… To je već ozbiljno.

Leticija: Je. U šest lit bi se i ti moga sitit kupit ženi cvit.

Tonina: San ti kupija!

Leticija: Kad?

Tonina: Onda… kad smo bili… tamo…

Leticija: Jesmo išli auton ili je još Austro-Ugarska držala željeznicu?

Bepo: Ma mi muški pamtimo drukčije. Ja znan kad san minja impeler.

Leticija: Eto. Impeler ima godišnjicu, žena nima.

Peki: A Vranjo je Meli napokon kupija prsten.

Ceki: Je, ali ga je ona izabrala.

Tonina: Pametno. Da ne falije veličinu.

Leticija: Šest lit ima vrimena uzet jedan njezin prsten i vidit veličinu.

Bepo: Dobro, dobila je prsten. Kadi je problem?

Ceki: Kad su došli doma, nju je zabolilo ča ga je morala tražit, isprosit ka prosjak. Pa ga je zavijarila na pod.

Peki: Onda ga je pogledala, vidila da joj je ipak prelip, pokupila ga i stavila na prst.

Tonina: Dobro je. Šteta robe.

Leticija: Čujen ja tebe. Žena plače, a ti bi odma provjerija je li parket ogreban.

Ceki: I onda je Vranji uplatila šolde za prsten.

Bepo: Čekaj… On njoj kupija, ona njemu platila?

Peki: Je.

Bepo: To nije darivanje. To je pouzeće.

Tonina: Ne razumin. Ja svojoj kupin — ne valja. Pitan ča želi — ni romantično. Ne kupin — opet ne valja.

Leticija: Ti si, bogami, ovu zadnju mogućnost dobro istražija.

Ceki: Vranjo je reka da će kupit drugi. Prizna je da je inertan.

Bepo: Ča mu je to?

Peki: Di ga pustiš, tu ga i najdeš.

Tonina: Pa to je pouzdan čovik!

Leticija: I komoda je pouzdana. Ali joj ne slavin rođendan.

Bepo: Mi delamo po cili dan. Dojden doma, glava prazna.

Leticija: Kako prazna? Čin se spomene barka, odma znaš ča triba kupit, ki prodaje i koliko košta dostava.

Tonina: Jerbo je barka velika odgovornost.

Leticija: Onda na mene stavi registraciju. Možda se sitiš da i ja postojin.

Peki: Mela je Vranji za rođendan već kupila čaše, kuvalo i dvi plahte.

Bepo: Sve korisno.

Ceki: Staro kuvalo se samo palilo. Kaže Mela: „Jebeno kinesko smeće, more kuću zapalit.”

Leticija: Vidiš, Tonina, i kuvalo se znalo samo pokrenut.

Tonina: Je, pa su ga zaminili! Zato ja ne riskiran.

Peki: A za godišnjicu mu je kupila srebrnu naušnicu i napravila fotoknjigu. Njezine fotografije i pisme za njega.

Bepo: Pisme?

Ceki: Ljubavne. Čekala ga je trideset i tri godine.

Tonina: A di je on bija toliko?

Leticija: Možda ga je niki negdi pustija, pa je čeka da ga najdu.

Peki: On je prvi i jedini muškarac ki je dobija njezinu pjesmaricu.

Na trenutak svi zašute.

Bepo: E… to je lipo.

Ceki: Je. To ne moreš kupit ni u Mulleru ni u Tediju.

Tonina: Ni naručit iz kataloga za nautičku opremu.

Leticija: Vidiš da razumiš kad se prevede na tvoj jezik.

Peki: Fešta će počet poezijon. Pročitat će mu dvi ili tri pisme, onda će ga zaušit naušnicon, a on će nju zaručit novin prstenon, valjda, ako ne zabi ponovo.

Bepo: Ča će ga?

Ceki: Zaušit. Stavit mu naušnicu.

Peki: Dobro je. Već san mislija da će mu dat poli uho prid dvajset i troje ljudi.

Leticija: Neće, ako se siti donit prsten.

Peki: Mogli bi past i zavjeti ljubavi.

Bepo: A ženidba?

Ceki: Ništa. To su se već dogovorili. Svaki ima svoj stan, svoju dicu, svoj život.

Tonina: Znači zaruke, a bez vjenčanja?

Leticija: Je. More se ljubav slavit i bez da se vas dva bavite tuđin papirima.

Bepo: Samo pitan. Da znan triba li kuvertu.

Peki: Ti bi najradije da u pozivu piše: „Dođite gladni, kuverte nisu obavezne.”

Bepo: To je jasno napisan poziv. Poštujen.

Ceki: A Mela je za taj dan kupila i korzet i gaće u Yamamayu.

Tonina: Ča sad i to znamo?!

Leticija: Cilo jutro pretresate njezine kartice, a sad ste odjednon diskretni.

Bepo: Ja samo ne znan ča je korzet.

Peki: Nešto ča stegne.

Bepo: Aha. Ka banka.

Leticija: Samo ča si korzet sama odabereš.

Ceki: Bila je i u Mulleru. Izradila fotografije i kupila dvojici zrmana čaše „The Boss”. Bila in je na rođendanu bez poklona. I šjor Ninu je kupila šalicu na kojoj piše: „Ako mi daš jutarnju kofi, neće bit belaja.”

Tonina: I nisu se naljutili ti zrmani?

Peki: Nisu. Znaju da je, kako sama veli, trideset i šest lit u bankrotu.

Bepo: Trideset i šest?! Onda joj to više nije stanje. To joj je radni staž.

Leticija: Nisu je zvali radi poklona, nego radi nje. To van je isto dobro zapametit.

Tonina: Ja san to vajka govori da poklon ni važan.

Leticija: Ne izvlači se. Ti to govoriš samo kad ga triba kupit.

Ceki: Uglavnon, kad se tornala doma, Vranjo joj je uplatija 550 euri da ima za kredit i štednju.

Bepo: E, to je već konkretno.

Leticija: Je. Tu je bija uz nju kad je tribalo.

Tonina: Eto! Mi ljubav pokazujemo djelima!

Leticija: Vranjo je uplatija šolde. Ti si zasad samo naručija još jenu kavu.

Peki: A ona mu je dala sve tri kartice na čuvanje.

Ceki: Amerikan, Diners i Visu od plaće.

Bepo: Znači Vranjo sad ima tri kartice i jednu naušnicu.

Tonina: Opasan čovik. Ka gusar, samo ča blago mora čuvat.

Leticija: Dala mu ih je po svojoj volji, da se ne zaleti opet. Neka čuva dok se dogovore, a ne da sad glumi ministra financija.

Peki: Ma neće. On ti je inertan. Di stavi kartice, tamo će ih najt.

Ceki: Samo da ne zaboravi kadi ih je stavija.

Bepo: Neka ih metne uz papire od barke. To muški nikad ne izgube.

Leticija: Eto, Mela je tribala od početka reć: „Nisan ti žena, ja san ti plovilo.”

Tonina: Onda bi morala imat godišnji pregled.

Leticija: A ti generalni remont.

Peki: Danas veli da nema potribu trošit. Ima doma pune ruke kreativnog dela.

Ceki: Slike, okviri, fotoknjiga, pripreme za feštu…

Bepo: Sad joj samo triba ki će sve te okvire povisit.

Svi muški pogledaju u kofi.

Leticija: Ča je sad? Kamo ste nestali? Maloprije ste svi bili veliki radnici.

Tonina: Ja moran na barku.

Bepo: I ja.

Peki: Ja moran njemu pomoć.

Ceki: A ja njima držat konop.

Leticija: Četiri muška za jedan konop, a za jenu brokvu nima ninega!

Tonina: Nije to tako jednostavno. Triba vidit kakav je zid.

Leticija: Kod Mele običan. Kod vas u glavi nosivi.

Ceki: Ajde, naručimo još jenu. Mela i Vranjo gredu ovamo na kofi i sladoled, pa ćemo ih dočekat.

Bepo: Ki plaća ovo?

Tonina polako potapša jedan žep. Pa drugi. Pogleda Leticiju.

Tonina: Leticija… san zabija takujin.

Leticija: Nisi, zlato. Doma ti je. Uz ključeve od barke.

Tonina: Ča?!

Leticija: Odlučila san te malo zauzdat. Za tvoje dobro.

Peki: Evo. Meli kartice čuva Vranjo, Tonini barku čuva Leticija.

Bepo: A ki će njemu sad platit kofi?

Leticija: Neka napiše pismu.

Tonina: Kakvu pismu?!

Leticija: Ljubavnu. Meni. Ne pensaj da ćeš lišo pasat.

Tonina: Dobro… „Draga moja Leticija, ti si moja…”

Ceki: Pazi ča ćeš reć.

Tonina: „…najsigurnija luka.”

Leticija: More pasat. Ajde dalje.

Tonina: „Kad te vidin, srce mi…”

Bepo: Tuče!

Peki: Gori!

Ceki: Zadrhti!

Tonina: „…radi ka novi vanbrodski motor.”

Leticija: Konobar! Njemu odvojeno naplati, ako nima, neka pere pijate.

Tonina: Mela je obećala Vranji da će sljedeći misec biti škrbna. Eto, draga Leticija, ja tebi obećajen da ću se domislit naše godišnjice, Dana žena, Valentinova, rođendana…

Leticija: Ahahahaha, mogu mislit. A kad se slavi Valentinovo?

Tonina: Je li forši kada se gre na lignje?

Leticija: Hoj u vrit!! Ima da se navadiš, oli će ti pijat poć u glavu.

Tonina: Ekola, san van reka da ću morat prijavit buling.

Leticija: Ča ćeš prijavit???

Tonina: Ma balote, dušo, moran prijavit da gren na natjecanje u balotama.

Leticija: Mi se zaparalo da san čula ništo drugo.

Tonina: Samo ti se zaparalo dušo. 

AI & Mela